Када је архангел Гаврил благовестио Дјеви Марији рођење Господње, рече јој: ''...родићеш Сина, и надјенућеш му име Исус. Он ће бити велики, и назваће се Син Вишњега, и даће му Господ Бог пријесто Давида оца његова; и цароваће над домом Јаковљевим (тј. над свима онима који у Њега поверују) вавијек, и царству његову неће бити краја''. Овим речима је архангел Гаврил повезао Царство Божије са Личношћу Исуса Христа. Он је Цар верних и оваплоћењем Његовим Царство Божије се пројављује на земљи.
Свети Златоуст и поставља питање:"Шта је Царство Божије?" и каже да на ово питање одговара сам Христос: "Царство Божије је моје присуство." И свети Григорије Палама каже да је "пре очовечења Христовог, Царство Божије било далеко од нас, колико је небо удаљено од земље. Када пак Христос дође на земљу и сједини се с нама, тада у све нас дође и Царство Божије". Из ових речи богоносних отаца наших можемо да закључимо да је Царство Божије живот у близини Христовој, живот у складу са вољом Божијом. Пошто је Христос постао човек и са нама поживео, можемо да живимо са Њим, тј. да живимо у Царству Божијем.
Живот у Царству Божијем је живот који су прво саздани живели у рају. Тамо су првосаздани живели у присуству Божијем, прослављали величину Његову и примали Његову очинску љубав. Због греха су удаљени из Царства Божијег и отидоше у земљу далеку од Бога. Отидоше у таму и живеше под влашћу ђавола.
Како пише свети Златоусти, "пре доласка Христовог, власт над човеком имали су ђаво, грех и смрт. Ђаво је човеку стао за врат, грех га је заклао, а смрт га је погребла. Када се оваплотио, Христос нас је ослободио од ове ђаволске тираније". Тајном Своје жртве и Свога васкрсења, Христос нам је подарио слободу Духа Светога и изнова нас поставио под скиптар царске и очинске љубави Своје. Тајном оваплоћене икономије, Христос је вратио човека у Своје Царство и изнова га поставио за владара творевине земаљске.
Реч Христова: ''Покајте се, јер се приближило Царство небеско'', значи: Покајте се, јер сам ја, Господ и Спаситељ ваш, дошао к вама и жртвовао се за вас, победио ђавола и смрт, па сада изнова можете да живите животом Царства. Ова реч Христова је најрадоснија вест коју је људски род икада чуо. Зато се јеванђеље и назива: јеванђеље Царства. Ово јеванђеље би требало непрестано да слушамо и ми данашњи хришћани. Јер баш у наше време, пошто је зло свуда присутно, верни одбацују свет и плаше га се. Заборављају да је свет место где је Христос дошао и отворио врата Царства Свога у које све нас позива да уђемо. Ми данашњи хришћани заборављамо да су се, откада је Христос дошао у свет, многи људи који су били у греху, покајали и ушли у Царство Његово, као што је и сам Христос посведочио разбојнику на крсту: Данас ћеш бити са мном у рају. Царство Божије није нешто прошло или будуће. То је живот са Исусом Христом који почиње већ у садашњем животу. Ову стварност Царства Божијег можемо сви ми да окусимо већ сада, као што ћемо је кушати и у вечности.
Као што смо већ нагласили, Царство Божије је присуство Христово и живот човека у близини Христовој. Иако нас Христос уверава да је Царство Божије дошло и да нам је Он близу, ми не осећамо присуство Господње. Не осећамо да живот наш протиче у близини Христовој. Ово значи, да иако је Царство Божије дошло на земљу, ми нисмо ушли у њега. Христос је дошао у наш свет, али ми не поверовасмо у Њега и не кренусмо за њим. Христос, Светлост света, обасја таму света, али ми још увек чинимо дела таме. Стога је сасвим природно да сумњамо у долазак Царства Божијег.
Управо се то и догодило у време Господа, када су фарисеји чули јеванђеље о доласку Царства Божијег и нису поверовали у то па га упиташе: Када ће доћи Царство Божије.
Фарисеји су мислили, као што мисле и многи данашњи секташи, да ће Царство Божије бити људска владавина која ће се учврстити људским силама и мудрошћу. Царство Божије се, међутим, креће нечујно и у душама људи врши дело спасења. Зато је Христос одговорио фарисејима да Царство Божије не долази на видљив начин.
Другом приликом Христос је рекао да је Царство Божије слично семену које расте из земље. То је семе које Христос сеје у душе наше, а ми, ако га прихватимо са усрдношћу, чувамо га да расте, да буја, да се увећава и да донесе плод.
Све ово, тихо и тајанствено савршава љубав Христова. Ми само треба да оставимо отворена врата наше душе да Он посеје семе Царства Свога и да не одбацимо дело љубави Његове. Он ће у нама саделати промену нашег живота. Даће снагу семену да донесе плод Царства Његовог већ у овом веку. Тада уопште нећемо имати сумње у долазак Царства, већ ћемо заиста схватити речи Христове: Царство Божије не долази са спољашњом буком, нити је, као што говоре, овде или онде, јер Царство Божије је унутра у вама.
Значење ових речи Христових врло је дубоко. Христос се оваплотио и дошао к нама да би смо га ми примили у срца наша. Тада је и Царство Божије у нама. Тада ћемо рећи као и апостол Павле: А живим - не више ја, него живи у мени Христос. Међутим, Христос не може да се усели у срце наше ако оно није чисто. Христос не улази тамо где влада грех. Потребно је да очистимо срце наше покајањем и тада ће се Царство Божије уселити у нас. Зато је Христос, када је објавио долазак Царства, почео своју проповед позивајући на покајање.
Покајањем, значи, мењам начин живота. Мењам пут свог живота и окрећем се к очинском дому из којег сам отишао због грехова својих. Покајање значи одбацивање греха и повратак у очински загрљај Бога Оца. И када се кроз покајање и исповест вратим Богу и учествујем у вечери Његове очинске љубави, тј. у тајни божанске евхаристије, тада ће Христос и Царство Његово бити у мени. Тада Христос изнова постаје брат мој по благодати, и пријатељ, како је Сам посведочио апостолима пре свог крсног страдања: Ви сте пријатељи моји ако творите што вам ја заповиједам.
Христос жели да га тако видимо: као пријатеља и брата, као сопствену личност. Ово можемо да постигнемо ако се покајемо и уместо света греха, свим срцем заволимо Господа. Покајање је пут који води Христу и врата кроз која човек улази у Царство Божије. Како говори авва Исак, "покајање је брод који води у Царство, страх Божији је крманош брода, а божанска лука којој пловимо јесте Љубав. А када стигнемо до Љубави, стигли смо до Бога и наше путовање се заврши. Стигосмо тамо где су Отац, Син и Свети Дух".
Нека нас, браћо моја, Господ све удостоји славе ове.
јеромонах Гирогорије Светогорац