Просто се намеће питање како не одустати, не пасти у депресију од изазова данашњице који нарастају и од немогућности да им се супростави? Како савремени човек да не полуди од константног притиска? На светоотачком језику депресија се назива униније. Један од облика унинија је туга. Туга може бити светла- плодосна, корисна. Када човек жали због својих грехова, својих грешака. Као последица, настаје покајање. Али, постоји и неразумна туга када човек остаје без нечега (на пример, без положаја) или губи ближње. Тада претерано тугује и брине. На крају, уколико одмах не пресече ту страст, следи њен хронични облик – униније, када је човеку читав живот терет: види само сиве боје, ни капи радости чак ни од онога што му је пре доносило утеху: музика, пријатељи...
То је врло опасно стање. Пребивајући у њему човек чини много глупости, често непоправљивих. И најстрашније је што и другима преноси такво стање. Хтели то или не, једни од других усвајамо негативни утицај. У близини радосних људи постајемо весели оптимисти. Важно је то схватати и не држати страст у себи. Она не само да утиче на наше расположење, већ нас физички разрушава изнутра. Због унинија настају различите болести, лоши односи са ближњима. Сем тога, човек који је унинију, тешко се покреће на молитву.
По свој прилици, то је једна од најлукавијих страсти. Може настати из без видљивих узрока. На пример, неког почиње да мори једноличношћу и подстиче на све могуће облике разоноде. Као резултат, уместо корисног рада, човек много времена троши у празно. Посебно је то приметно данас, када је активно распрострањен интернет и безкрајне могућности које он пружа. Ако човек не поседује веру и страх Божији, он не само да узалуд троши много слободног времена, већ и на директан начин, често то и не схватајући, уништава себе улазећи на нецеломудрене сајтове. А уколико у ту мрежу упада хришћанин, може да заборави о свом хришћанском призиву. О одговорности пред Богом. Може уништити себе.
Обично људи подвргнути унинију говоре: „Све је црно, све је пропало. Окружен сам лоповима и преварантима.“ То су први знаци овог стања. Свети пророк и псалмопојац Давид такође у псалму наводи да је све црно, да не види ни једног праведника око себе: Сви су зашли, сви се покварили, нема никога добро да твори, нема ниједнога (Пс.13). Међутим, Давид је тако расуђивао не од унинија, већ од додира са Божанственом силом, при чијој светлости је угледао несавршенство оних који га окружују. Гледао је „одозго“, а ми покушавамо да гледамо свет који нас окружује „одоздо“, са куле своје болести, душевне кратковидости. Скоро да нико у таквим ситуацијама не може остати сталожен. Важно је одмах сакупити сву снагу, сконцентрисати се да би се пребродило искушење. Ми, хришћани, имамо најпоузданије средство за све проблеме. Молитву. Чак иако у стању туге и унинија никако не желимо да се молимо, врло је важно да се натерамо на молитву. Чак и преко „не желим“. Макар то био вапај душе „Господи помилуј“ ако нисмо спремни за више?
Сем тога, ако човек сам не жели да се моли, нека тражи да други то чине за њега. Онда ће, постепено, стање унинија проћи. Постоји народна пословица: „Молитва и труд све лече.“ Сем молитве, важно је натерати се на обављање неког корисног посла. Униније се обично појачава када се дангуби.
Не изједначава без разлога преподобни Јован Лествичник униније и лењост. Молитвом човек обнавља изгубљену везу са Извором живота – Богом, Чија је суштина благодат, љубав и радост. Тада, ма каква туга ме нападала, чак и у најтежем стању на самртној постељи, вера и молитва помажу не само да се не изгуби бодрост духа, већ и да се радује због туге.
архимандрит Маркел (Павук)
Извор: pravoslavie.ru