Реч “сујеверје” се среће у многим језицима. Између осталог, у грчком постоји појам – “метеотис”, који се на словенски и на руски језик преводи управо као сујеверје. У грчком значи празнина, привид и глупост. И у јеврејском језику постоји реч са сличним значењем: “дим, пара која се лако расејава, ништа не значи, нема суштине”, као и “глупост и обмана”. Чини ми се да нам ови језици: грчки и јеврејски – пошто су то језици Светог Писма и управо о сујети се говори у Светом Писму – веома добро преносе суштину ове појаве – сујеверја. По свом садржају то је извесна празнина и глупост. А ако је реч о јеврејском језику, онда је чак и превара. У овом случају – самообмана. Ето шта је сујеверје.
Сујетно је ништавно, ништавило, празнина, оно чега заправо нема. А човек томе придаје значај као нечему што заиста постоји и услед тога пада у обману, у самообману и логично, наноси себи штету, пада у заблуду. Ето шта је сујевереје: вера у сујетне, ништавне ствари које заправо немају никакав значај и суштину.
Међутим, зашто се сујеверје назива грехом и да ли је то такође страст? Шта је грех? Грех је оно што штети човеку. Ево, на пример, сад ћу узети и исећи себи прст – то ће бити грех. Или ћу се убости иглом – то ће бити грех. Грех је све оно што штети човеку. А замислите сујеверје: ево, почињем да верујем да ми је црна мачка прешла пут и сад се не зна шта ће са мном бити, или сам наишао на некога ко носи празну кофу... Човек се растроји, не зна шта да ради, због тога се ремети сав његов нормалан живот – управо зато је то грех. А постоје различите врсте сујеверја. Један волгоградски лажни старац је говорио: “Ако крстећи се не додирнете својом руком лево раме, треба одозго, одозго! – он ће остати да седи тамо и шапутаће вам на лево ухо.” Или замислите да у цркви предајете нешто преко левог рамена – многи чак устукну – и то се дешава!
Има ствари које су можда и смешне, а има и оних које наводе људе на врло жалосне закључке. На пример, монахиња ми је у једном манастиру рекла: “Ове године нисмо успели да се окупамо на Богојављење – а кад се окупаш, сви грехови за годину дана се опраштају, човек се чисти од грехова.” Замислите! И узгред речено, ова глупост, Господе! – се шири по нашој мајчици Русији и многи почињу: “Обавезно се треба окупати и омити се од грехова.” Како је то лако: окупао се човек и све је у реду. Није потребно ни покајање, ни труд – ништа! Окупао си се, а још ако човек после купања попије и чашицу – па то је дивота! У принципу, Православље је најбоља религија на свету.
А како се борити против сујеверја, против ове празнине? Како да човек не доспе у њу? Познат је закон духовног живота: што мање има вере у Бога, тим више има сујеверја. За човека који верује да се без воље Божије ништа не дешава, да на свету нема никаквих случајности и да се воља Божија не састоји само у томе да Бог пожели и учини, већ и ономе што у потпуности одговара људском духовном стању, и да нам Бог као Лекар шаље само најбоље околности како бисмо се освестили, - дакле, за онога ко верује управо у Бога, сва ова сујеверја, наравно, нису ништа друго осим бесмислица, празнина и ништа више. Потребна је вера у Бога. А кад човек заборавља на Бога, он почиње да верује у разноразне глупости. Читаво паганство се, узгред буди речено, на томе и гради – паганство је на крају крајева заправо сујеверје.
Понекад се дешава да се нешто заиста подудара. Црна мачка пређе човеку пут – он иде, саплете се и повреди колено: ето ти га! А можда је сама подударност изазвана тиме што је човек поверовао у ову црну мачку, па је зато разбио нос или колено, али само по себи подударање ових ствари јача у њему веру у оваква сујеверна обележја. То је један од фактора који су присутни у нашем животу.
А можда се главна ствар састоји у томе што вера у Бога тражи да будем одговоран у свом животу – према својој савести, према вери у вечни живот, према вери у то да ће ми после смрти све што сам овде учинио бити показано и да ће ми заиста донети патње ако сам чинио нешто зло.
У принципу, вера у Бога је одговорност – труд и неопходна самопринуда. А у сујеверју ништа није потребно. Само избегавати: избегавати да ми неко не пређе пут... Има случајева који су просто смешни: идеш и видиш да неко трчи колико га ноге носе... И шта онда? Добро, нисам ти прешао пут, него си ти прешао мени. Значи, по тој логици, желиш ми зло? Како то човек да схвати? – Људи о томе чак ни не размишљају. Главни хришћански животни принцип је принцип љубави и овај принцип се у датом случају потпуно одбацује: само да мени буде добро.
Крстић се налазио на поду у храму – нико га није подигао. Моја сестра га је подигла и ставила на прозор у близини. Крстић је моментално нестао. Тек касније је сазнала о чему се ради. Испоставља се да људи бацају крстић како би га неко подигао и на тај начин преузео болест или непријатност – схватате: сујеверје већ постаје зловерје. Узгред речено, то је један од одговора на питање због чега је сујеверје грех. Зато што постаје зловерје.
У сваком случају, сујеверје ме не оптерећује било каквом моралном одговорношћу пред било чим. Никакве заповести ми нису потребне, могу да не размишљам ни о каквим греховима и зато је сујеверје, наравно, много лакше, и човек се интуитивно опредељује за њега, а не за веру у Бога где је све повезано с трудом. То је главни разлог.
Сујеверје треба објашњавати. Треба га разобличавати. Нажалост, прилично често имам прилике да чујем да се на проповеди објашњава историја празника, да се објашњава шта је свећа, шта је амвон, и врло мало, скоро никад се не говори о томе да постоје духовни закони живота, које је опасно кршити – исто као што је опасно кршити закон теже или закон температуре: не смеш – опећи ћеш се или ћеш се смрзнути, пашћеш с десетог спрата. Има закона: неће ме Бог казнити кад скачем с петог спрата, већ закон силе теже. Исто тако је и у духовном животу: ако желиш некоме зло самим тим зариваш нож у своје тело. Ако некоме завидиш – не каже се случајно: “позеленео је од зависти”, - а светитељ Василије Велики је писао: “И никад у људској души није зачета погубнија страст од зависти.” Испоставља се да је сваки грех рана коју задајемо себи. И у овом случају сујеверје је често повезано са зловерјем и оно увек човеку доноси штету, грех и рану, које човек, наравно, треба да избегава. Али ради тога, авај, треба да зна Православље, и то да његова суштина није само у правилном испуњавању свих његових захтева, већ у томе да се човек бори са својим рђавим жељама и поривима: да не лаже, да се не претвара, да не вара итд. – ето у чему је суштина Православља. “Сине, дај ми срце твоје,” - каже Господ, - а не ноге и руке. А ми то не чинимо: дајемо руке и ноге.
Магијски однос према православним светињама је такође врло уврежена појава. Против болести – тај и тај извор, ако хоћеш да нађеш стан – иди тамо и тамо и томе слично. Заиста, сад кад говоримо о препороду Православља народ одједном захвата овакво сујеверје. Једном сам на предавању, негде у парохији, строго упитао: “Коме се треба молити за избављење од пијанства?” Сви су одговорили: “Неиспијној Чаши!” Рекао сам: “Тачно. Немојте да вам падне на памет да се молите пред Владимирском, или Казанском, или Иверском иконом Мајке Божије! Неће вам помоћи!” Сви су одмах рекли: “Хи!” Докле смо дотерали” Разлог је исти: ово је лако, ово је много лакше. Лакше је запалити свећу, заказати молебан и акатист. Није чудно што је један песник написао изванредне стихове: “Да, бој са собом је најтежи бој. Победа над победама је победа над собом.” Заиста, спреман сам да превалим на стотине километара до “Неиспијне Чаше” у овом манастиру, али да се уздржим од још једне чашице – то је већ превише, наравно.
Борба са собом је најтежа ствар и Православље позива управо на то: на борбу са својим старим човеком. А наш лукави разум ради исто што и вода која тече: наилази на камен – обилази га и тече даље. Тако је и овде: наилазимо на заповести Божије и заобилазимо их. И подмећемо уместо заповести Самог Бога ове формалне ствари, оно што се у јудаизму назива “субота”. Главно је да поштујеш суботу. Ако си испунио ова правила – све је у реду, добар си. Ето, испоставља се да ствари тако стоје.
Видите шта је светитељ Теофан писао о ходочашћу. Једном ми је неко послао снимак литије где је свештеник пред почетак објавио: “Сви они који дођу до краја добијају потпуни опроштај за све грехове које су учинили.” Свештеник! Шта ради! Истина, пут је трајао три дана и био је тежак, али ето шта је човек рекао. Испоставља се да се човек на тај начин чисти од грехова: не покајањем, не исповешћу, не пажљивим животом, не борбом са својим старим човеком, већ – гази ногама. Ево шта светитељ Теофан Затворник пише о ходочашћу: “А на путу нећеш ни приметити као ћеш постати неосетљив. Колико ти предмета улази у главу – и остаће само форма, без силе и живота. Зар није боље да се одрекнете туђиновања?” - пише он једној особи. У другом писму: “А шта ћете на путу све покупити, чега ћете се све нагледати и наслушати!”
Да, заиста, човек стоји у храму, а мисли му лутају по читавом свету. А овде, хајде покушај да се усредсредиш док ходаш. Најбоље је ако људи певају. Видите како се светитељ односио чак и према ходочашћу – наизглед, добра ствар, свето дело – а погледај изблиза. Истина, он притом пише, ради објективности, да човеку који још увек скоро ништа не зна о вери, који не може да води никакав хришћански живот код куће, ходочашће понекад може бар мало да помогне, кад оде у светињу, кад се помоли, исповеди и причести. “За такве људе, - каже он, - добро, то може бити и корисно. А за човека који је јак у вери то може постати само узрок расејаности.”
А погледајте у шта су се претвориле наше покладе! “После Свете литургије – провод за покладе” - читам. И то се објављује на црквеним страницама! Човек се сети историје Руске Црве, како су се борили наши подвижници – један епископ је чак и убијен због тога што је строго разобличавао распојасаност која је почињала на покладе. И видите: данас покладе улазе у наш живот. Ускоро уопште више нећемо моћи да се разаберемо где је Црква, а где је свет. Нећемо чак моћи ни да схватимо. И све је то под заставом некаквог мисионарења. Опростите, какво је то мисионарење? Напротив – то је подривање ауторитета. Ако знате да има људи који се заиста припремају за пост – покажите их: ето, видите како се они понашају, - већ почињу да се спремају за пост. Заправо се дешава потпуно супротно, односно то је већ паганство. И шта може да се каже за то? Покладе су пагански празник, што је сасвим очигледно.
Људи су непрестано у страху (од црне мачке, од урока и др.), али има и оних који осећају страх када понекад долазе у храм? Свесни су проблема, али никако не могу да га победе... Како се борити са страховима? На ово питање Христос је одговорио: “Кад чујете...” - и набројао је страшне ствари које чекају човечанство на крају историје. Он каже: “Кад чујете, подигните главе ваше!” О ком времену говори? Кад људи буду, да кажемо на словенском “издисали” од страха због предстојећих невоља. Већ сад се многи плаше. Христос је упозорио: кад чујете (ви – односно хришћани), подигните главе, јер се приближава час нашег сусрета. Сусрета са Христом! Опет морамо да поновимо исте речи: што је мање вере у Христа у нама, тим више имамо не само сујеверја, већ и страхова. То је потпуно природна и законита појава. Ко може да ме увреди кад су са мном дивови-заштитници? Па нико! Никога се не плашим. А овде је са мном Господ Бог, а не било ко. Ако човек има такву веру – само што веру у себи треба разгоревати, - наравно, овакав страх ће се повлачити, одступиће од њега. Веома је важно да се човек на то подсећа. Као што је писао игуман Никон (Воробјов): “Правилне мисли не треба одлагати у неки магацин сећања, већ стално треба подсећати себе на њих и разгоревати их у себи, зато што греју душу и помажу човеку у његовом животу.” Испоставља се да је пут: “Подигните своје главе!” Чини ми се да за савремене људе ове речи попримају све већи значај.
Алексеј Иљич Осипов