У свакодневним контактима са људима видимо да се ова неизвесност и несигурност урезује дубоко у односе међу људима. Пријатељства пуцају и пропадају, бракови се ломе и распадају, људи се селе и премештају. Скоро свакодневно сазнајемо за ломове и потресе, за затварања фирми и фабрика и за масовна отпуштања. На другој страни, опет, трошкови расту и гомилају се, намети велики и неподношљиви те, за сада, светла ни ведрине ниоткуда.

Откуда и зашто ово слово, могао би се неко упитати. Навикнути да не кажем, огуглали, на проповеди о Царству небеском, говор свештеника о земаљским мукама и тегобама необично нам пада. Међутим, колико год да смо упућени на објаву оностране наде, ми не можемо мимоићи ни овоземаљске проблеме којима смо изложени. Свето Јеванђеље сведочи нам то. Порука његова је јасна: Гладан човек ни реч Божију не може слушати; гладноме човеку ни до чега није.

Христос је провео напоран дан. Око Њега много народа. Учио га је цели дан и проповедао. Сажаливши се на њих, исцељиваше болеснике њихове. „А пред вече приступише му ученици његови говорећи: Овдје је пусто место, а већ је доцкан, отпусти народ нека иде у села да купи себи хране. А Исус им рече: Нема потребе да иду; подајте им ви нека једу. А они му рекоше: Немамо овдје до само пет хљебова и двије рибе.“ (Мт. 14, 15-17) Господ нареди, да то што имају, донесу пред Њега. „И заповиједи народу да посједају по трави, па узе оних пет хљебова и двије рибе, и погледавши на небо благослови, и преломивши даде ученицима, а ученици народу. И једоше сви и наситише се, и накупише комада што претече дванаест котарица пуних. А оних што су јели, бјеше људи око пет хиљада, осим жена и дјеце“, (Мт. 14, 19-21) сведочи свети јеванђелист Матеј.

Можда имате муку да повежете ову јеванђељску повест са кризом и нашим мукама. Ја налазим да постоји некаква веза.

Створитељ наш, Господ, зна добро наше тегобе и нужде (Мт. 6, 32) и Он је створио и наспорио довољно за живот свакога од нас. Мука је наша и невоља што је нама, вазда, мало и што се само ретки од нас знају ограничити и задовољити са оним што имају. У честим разговорима, које водим, видим да су многи настрадали управо због тога што се нису знали ограничити него су се упустили и агресивно, а ризично, ширење и трошење; прострли су се шире но што су се губером могли покрити, и ето невоља и главобоља.

Господ нас учи да се молимо за хлеб дневни и насушни. Хранећи преко пет хиљада људи, са само пет хлебова и две рибе, Христос се није бринуо да створи више од тога. А могао је. За задовољење основне потребе људи и утољење глади, оно што се нашло било је довољно.

Реч Божија, Свето писмо, учи нас да будемо задовољни с оним што имамо. „Не будите среброљубиви, пише свети апостол Павле у својој посланици Јеврејима – будите задовољни оним што имате, јер је Он рекао: Нећу те оставити нити ћу од тебе одступити.“ (Јевр. 13, 5) И оно што Апостол друге саветује, он на себи примењује. „Знам и понизити се, знам и изобиловати; у свему и свачему навикох; и сит бити и гладовати, и изобиловати и оскудијевати,“ (Флп. 4, 12) пише он хришћанима Филипа.

На другим, и многим, страницама Светог писма налазимо и читамо оно што и сами знамо, само не упражњавамо: „А побожност јесте велики добитак кад смо задовољни оним што имамо.“ (1. Тим. 6, 6)

Царство Божије унутра је у нама, (Лк. 17, 21) па и наше задовољство и незадовољство, срећа и несрећа, унутра су у нама. Ако човек зна наћи меру стварима, не треба му пуно да би био срећан и задовољан. У јурњави за великим частима и богатствима, човек изгуби свој мир и спокојство; страхујући и тресући се наруши своје здравље па му после мало остане среће и живота. Зато Премудри Соломон, који је искусио више неголи иједан чов18ек, и стекао богатство како нико до њега имао није, вели: „Боље је мало са страхом Господњим него велико благо с немиром.” (ПрС. 15, 16) “Боље је мало у праведника него богатство многих безбожника“. (Пс. 37, 16)

Господ нас није на муку створио; ми муку призивамо сами. Господ хоће да смо радосни и задовољни с оним што нам је дао. На нама је да то са захвалношћу прихватимо и мирно и задовољно поживимо.

Прота Василије Томић