Каква год била и на ком год се нивоу показивала, као општа или појединачна, криза је у свом корену - личног карактера, последица је деловања личности. Сетимо се речи Господњих о свету који у злу лежи и којим влада кнез овога света, непријатељ људски од искони, сатана.

Он је тај који лажном информацијом удаљава човека од његовог Богом дариваног смисла и циља живљења, а тај циљ јесте живот човеков у заједници са Богом, Творцем света и човека, самим тим свих добара земаљских на којима човек темељи своје земаљско постојање. У те дарове убрајају се природна богатства потребна за човеков опстанак, али и духовни капацитети који човека спечавају да злоупотреби та добра. Дакле, подстичући саможивост, похлепу, себичлук и незајажљивост за материјалним богатством у човеку, непријатељ Божији и људски повлачи за собом огромну армију лакомислених који у задовољењу материјалних, основних телесних потреба и страсти, виде циљ и врховни смисао свога живота. 

Да бисмо у потпуности разумели ово планетарно, цивилизацијско збитије и шта нам се догађа, потребно је да са Христом одемо на Гору кушања на којој Га сатана проверава нудећи му сва блага овога света само да му се поклони. Већ ова слика отрива нам наш свакодневни живот. И као што је Сатана Христа кушао и чикао тако и нама нуди и обећава све оно што ни сам није створио, празнину и немаштину. И док Христос показује да се већма Богу треба покоравати и Њему јединоме служити, огромна већина заведених овом подвалом поклањају своје поверење и пристанак, савијајући своје вратове и бацајући своје достојанство пред ноге самоме ђаволу. Кризе и настају онда, када људи схвате да за све што су принели на олтар обећањима нису добили ништа.

Тако, осим што показују духовну палост човека који се одрекао Бога, кризе се појављују и као средство манипулисања људима. Оне се стварају, планирају, њима се усмеравају глобални политички и економски токови а власници криза су власници моћи и могућности, у основи - власници новца. Криза као последица дејства зла нема циљ да уништи човеков живот само овде на земљи, да човека сада и овде зароби и претвори у бесловесног роба, распамећеног појединца, па и цели људски род у робље и руљу; она врх свега жели да затрује човеков вечни живот. 

Криза унутар човека настаје под притиском новопроизведених и наметнутих лажних и бесмислених потреба и дејством механизама за спречавање њиховог задовољења. Шаргарепа на дугачком штапу постаје модел и начин постојања савременог човека. То унутрашње распињање човека између жеља и могућности основно је и најефикасније оружје за произвођење кризе човекове личности. Затворен у том магијском кругу сазданом од жеља а немоћан да их задовољи, модерни човек силази са ума и растаче своју Богомдану суштину. Постаје подложан и спреман на одрицање од својих унутрашњих вредности газећи своје достојанство и глибећи у неморал и разврат сваке врсте. Нестаје животне радости и човек постаје песимиста. Притиснут немаштином и у страху од губитка човек увећава свој себичлук и све постаје сурова борба за опстанак. Свако види само себе, свој интерес и потребу, истичући своје насупрот потребама другог човека. Зачиње се спирала сваковрсног насиља и борбе против непостојећих непријатеља. У заносу борбе против непостојећег човек и не види да постаје самоме себи највећи напријатељ.

На другој страни, они који држе штап нагомилавају своје материјално богатство и сами не слутећи да ће ноћас доћи по душу њихову а то што су стекли, коме ће остати!? 

У овом вртлогу нашао се и наш народ.  Истина, наша домаћа криза условљена је околностима у свету, али, и ми смо је дозвали нашим односом према животу и његовим вредностима, нашим односом према духовним вредностима, у усштини, нашим односом према Христу. Јер, ко са Христом не сабира - тај расипа.

А то расипање је итекако видљиво на човеку. Са појединца прелази на породицу. Разводи бракова, породично насиље, алкохолизам, наркоманија, и све друштвене болести које погађају данашњи свет некако врло брзо су заразиле и наше породице. Бесомучна тортура медија и модерних средстава комуникација онемоћала је младе људе да се отргну из канџи интернета, мобилних телефона, тзв, друштвених мрежа, андроида, ајфона и других софистицираних средстава за губљење времена и тихо умирање душе. И како и куда даље?

Оваква криза може се решити и излечити само и једино духовном обновом. Само Онај који је победио смрт може уклонити и уништити и све оно што до смрти доводи. Својом победом над страстима из којих с рађају греси који одводе човека у сваковрсне кризе и болести, Христос се је понудио човеку смисао живота захваљујући коме је могуће стварно разумевање живота и свега што се у њему догоди.

Христос нас учи да је смисао у давању, стварању, у активном a не реактивном однос према околностима живота. Он нас учи да не чекамо да добијемо него да дајемо да бисмо добили; не да трошимо да бисмо се задовољили него да производимо да бисмо били радосни и остварени.

Чак и хришћани који Бога не виде као надахнитеља у свом личном стваралаштву пратварају се у мрачне кориснике магијских формула од којих очекују да ће њиховом применом издејствовати светлију будућност.

Вероватно нећемо решити светску кризу али ћемо решити своју сопствену, унутрашњу, кризу своје душе и духовног здравља (шта вреди човеку да сав свет задобије а души својој науди... Христос је Пут, Истина и Живот, ко са Њим сабира тај не расипа. Не расипа своје дарове, своју интелигенцију, своју снагу, здравље телесно и душевно, своју радост без обзира на тешке околности у којима пребива. Када то виде други у нама, ко зна неће ли и они пожелети да нам се придруже. 

Хаџи Братислав Николић