Није тешко схватити да је самосажаљење ништа друго до идолатрија, идолопоклонство, односно, поклањање идолима. То није поклањање неком идолу споља, већ идолу себе самог, јер нисмо способни ни о коме другом да мислимо до о себи и све наше мисли се врте само око нас самих.

Ваљда нам је јасно и добро познато колико су Богу мрски и одвратни идоли и колико је пута записано у Библији да тога морамо да се чувамо. Ви можете бити зависни од самосажаљења, тако да сваки пут када се нешто у животу не деси на начин како сте замислили или желели, онда упадате у самосажаљење и мазохистички се наслађујете.

Неко ће рећи: ”Али ја се не клањам идолу, само сам тужан што ми је у животу тако тешко, што се људи понашају тако лоше према мени и што нисам успео толико тога да остварим.” Међутим, у самосажаљењу се окрећемо само ка себи и постављамо себе као идола, коме смо потпуно посвећени и све што можемо да мислимо је везано само за нас (о томе шта неко није учинио за нас, а могао је, како је живот неправедан према нама, шта нам се све тешко и неповољно дешава….)

Када нешто не иде онако како сте замислили и почињете осећати да упадате у самосажаљење, што пре се тргните и реците себи: ”Нећу то да радим, нећу да упадам у самосажаљење, не могу бити пуна силе и пуна самосажаљења, јер чим уђе самосажаљење сва снага излази. Нећу да упропастим овај дан сажаљевајући саму себе. Бог ће се побринути за мене и, уосталом, овај живот се не врти око мене и мојих малих планова, већ око Бога, служења Њему и остваривања Његових планова и Његовог промисла. Ако верујем Богу, Бог ће бринути о мени. Ако је по Божијем плану да се мој живот одвија баш овако и да можда никада не остварим своје планове, нека буде тако. Ако је Богу то у реду и мени је у реду…..” Е, то је смирење.

Самосажаљење неће привући Божију пажњу на нас. Бога покреће само наша вера, не самосажаљење. Вера је позитивно надање и очекивање да ће нешто добро да ми се деси и редовно дешава.

Извор: svetatrojicaroterdam.com