И, заиста, и данас – као и увек – није лако стајати и у вери истрајати. „Ко до краја претрпи, тај ће бити спасен“, (Мт. 24, 13) вели нам Христос. Ово обећање Христово једина нам је потпора и нада осмишљена. Са Христом, Господом нашим, у заједници смо, и Његови смо, „ако првобитну веру до краја одржимо“. (Јевр. 3, 14)

Примјећено је и одавно речено: Господ наш Исус Христос једини је и јединствени вођа Који својим следбеницима не обећава блага и уживања. Он нас све позива да га пратимо трновитим и тесним стазама подвига трпљења и одрицања. Хришћанство није вера лагодности: крсте те ил’ се крстиш, па продужиш да живиш како си живео. Наша вера је вера сведочења делима и сваковрсним одрицањима. „Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу – вели нам Христос; нисам дошао да донесем мир него мач.“ (Мт. 10, 34)

Сви ми, који смо за Господа Христа чули и науку Његову божанску ослушнули, сви ми до којих је Његов позив на слеђење допро, сви смо ми тиме на муку позвани и на себе одговорност примили. Да нисмо чули, и да нисмо звати, не бисмо одговора давали. Овако, од нас којима је више дато, више ће се и тражити.

„Због тога морамо веома пазити на оно што чусмо, да не скренемо“, (Јевр. 2, 1) призивам у ваше сећање Апостолову опомену. „Јер ако је ријеч казана преко анђела потврђена, и сваки преступ и непослушност доби заслужену казну, како ћемо је ми избјећи ако не маримо за тако велико спасење, које отпоче проповједати Господ, а потврдише га међу нама они који су чули“. (Јевр. 2, 2-3) Апостол нам јасно ставља до знања да изговора немамо. Свима нам је казано, чули смо шта је право, ако не схватамо и не прихватамо, грех на нашу душу и Божија казна на главе наше.

Није наше, хришћанско, трпљење и страдање без смисла и наде. Оно је осмишљено надом на спасење у окриљу Божијем, у неизрецивој и непојмљивој слави Његовој. „Не губите, дакле, поуздање своје, које доноси велику награду – вели нам свети Апостол – јер вама је трпљење потребно, да пошто извршите вољу Божију примите оно што је обећано.“ (Јевр. 10, 35-36)

У нашем, свакодневном, животу знамо и видимо: нико се не љути на оне који не знају па не припадају, па због тога по страни стоје. Љутња је на оне који се припоје па одвоје, који припадну па отпадну. Тим прије и тим више је то кад је о Христовим припадницима реч. „Праведник ће од вјере живјети – казано нам је; ако ли одступи неће бити по вољи души мојој“. (Јевр. 10, 38)

На нас многа искушења наилазе пред нама се многи изазови прече. На наша врата многи лупају, у наше поштанске сандучиће позиве стављају, из радија на нас вичу, с телевизије нас зову и маме, са компјутерских екрана небројено искушења – стварно није лако опстати и не поколебати се. „О, да би се одсјекли они који вас буне“, (Гал. 5, 10) проклиње их Апостол Павле. Ма ко они били, осуду ће сносити. (Гал. 5, 10) С њима ће бити осуђени и они од нас који се поколебају и у њихове замке упадну.

”Чувајте се да обманом безаконика не будете одведени с њима и не отпаднете од својега ослонца“, (2. Петр. 3, 17) упозорава нас апостол Петар.

Сви ови изазови имају дубок смисао, да се на делу види ко је и какав је ко од нас. Бог не допушта на наша плећа више него што можемо поднети. „Вјеран је Бог који вас неће пустити да се искушавате већма него што можете, него ће учинити с искушењем и крај, да можете поднијети“, (1. Кор. 10, 13) теши нас свети Апостол.

Ми смо дужни да помажемо једни друге; да се узајамно тешимо и снажимо. Нарочито морамо да се чувамо да неко од нас не буде узроком нечијег поклекнућа и пада. „Пазите, браћо, да не буде у некоме од вас зло срце невјеровања, одступањем од Бога живога, него бодрите један другога сваки дан, докле год то „данас“ траје, да који од вас не постане тврдокоран обманом гријеха“; (Јевр. 3, 12-13) „да не би некакав коријен горчине узрастао и направио немир, и њиме се заразили многи“. (Јевр. 12, 1) Зато, пријатељи, ако мислимо да стојимо, пазимо да не паднемо. (1. Кор. 10, 12) Будимо чврсти, непоколебљиви; напредујмо непрестано у делу Господњем, знајући да труд наш није узалуд у Господу.

Протојереј Василије Томић