Свађе  не само да могу појачати непријатељско расположење, већ често воде ка томе да слаби и малодушни од посвађаних, уместо да ћуте и чекају, почињу да се жале на свој положај странцима. На почетку жалби, они се обраћају пријатељима и познаницима, а потом слабодушност доводи до тога да се жале свакоме кога сретну.

Посебно су томе склоне жене. Сав живот неких од њих пролази у томе да код куће оне плачу и жале се људима. И шта је последица тога? Срце постаје све празније и празније. За њега нема ништа драгоценог, оно је способно да се утеши само саосећањем, не увек искреним, непознатих људи или њиховим оштрим осудама мужа, с којим је, међутим, жена сједињена ближе него са рођеним оцем или мајком.

При томе не недостаје неразумних и злонамерних саветодаваца. Нескромност жене не може се дуго скривати од мужа и узалуд му она говори у своју одбрану: „Зашто бих се ја уздржавала од жаљења људима, када људи и без тога знају шта се дешава?“ Нека и знају, само кроз њу не би требало да до њих стигну та сведочанства. Притом, добро би било кад би се кроз те жалбе нешто могло поправити од  домаћих проблема. Напротив, као резултат ових жалби, они се још више хране.

Срце незадовољне жене већ не живи више код куће: у својим мислима она је навикла да се враћа временима младости и родитељском дому. „Тада је било боље – говори она – тада сам била слободна и, ако бих могла, никада се не бих раставила са том слободом! Заслепила сам се сновима, поверовала сам прелепим речима, надала сам се да ћу наћи обећану земљу а нашла сам пустињу, непријатељску и досадну. Ко ће ме спасити од ове несреће?“ Нема потребе говорити о последицама.

Раздвојеност међу супружницима долази до крајњег степена, отварају се врата свим гресима, чак и супружанској неверности. Ружне речи сједињују се са ружним делима, то доводи понекад и до тога да почињу  да траже и црквени развод али како га је веома тешко добити, почињу да живе одвојено, у различитим кућама или различитим деловима дома, удаљени једно од другог.

У тaкавој ситуацији сасвим оправдано се можемо запитати постоје ли нека средства за обнову нарушеног мира између мужа и жене?

Ми смо убеђени да, колико год да је далеко отишао њихов сукоб, помирење је увек могуће. Човек, колико год дубоко да пада, може, док је још жив, да устане уз помоћ благодати. Њеној сили не може одолети ни жестоки сукоб супружника. А ако њихово непријатељство није још дошло до огорчења, онда се подразумева да је самим тиме лакше доћи до помирења. Али, у сваком случају овде могу утицати само нека одлучна средстава.

За обнову домаћег мира бескорисна су спољашња, површинска средства, потребно је трудити се и са кореном ишчупати зло. Не треба заборавити да је раздор у браку најпогубнијa ствар после нарушења мира са Богом. У време међународног рата, од те беде још могу бити слободне целе државе и области, тако да мирни грађанин који жели, може побећи од војних дејстава. Али куда да побегну од немира узајамне свађе муж и жена? Они можда и побегну телом али ће горчина раздора свуда путовати са њима. Јер спољашњи поредак је растројен, потресено је срце које увек и свуда у њима остаје.

Како помоћи у тој тужној ситуацији?

Добро би било ако би једна половина могла оћутати када на њу напада и вређа је друга половина. Одговарати увредом на увреду значи подметати пруће у ватру. Ако хоћете да се огањ угаси, престаните да подмећете у њега горући материјал. Исто тако, огањ негодовања против вас одлази сам од себе ако га не будете хранили вашом тврдоглавошћу, ако на бодље не одговорите бодљама.

Такође, добро би било када би један од супружника, који је успео да овлада собом, на укоре и увреде другога да са кротошћу каже: „При лошем расположењу духа тешко је правилно судити о делу, боље оћутимо и разговарајмо после о њему када нам се врати добро расположење духа''. Решени да зауздају своја уста и сами би се могли уразумити и код људи са стране би тако отклонили повод да о њима шире гласине.

Међутим, све су то олакшавајућа средства која не уништавају зло у корену. Она још не могу да обнове свето поверење међу супружницима, над њиховим главама још виси мач на танкој нити, још бура прети да се распламса над њима новом силом. Ако код једног или оба супруга постоји макар колика добра воља и искрена жеља за помирењем, они су дужни пре свега да моле Господа да им подари скрушено срце јер само при недостатку скрушености срца и упорној жељи да се човек по сваку цену оправда, да победи у свађи, сукоб може да се продужи међу њима.

И њихова молитва за то, како за себе лично, тако и један за другога, мора бити најусрднија, неуморна, зато што се ради о ствари високе важности: са успехом те молитве ће доћи до тога да у њима временом узрасте дубоко покајање за понашање које је узрок узајамног раздражавања и да они искрено признају своју кривицу један пред другим. Без тога не може бити истинитог помирења, без тога ако и буде дошло до мирења – оно ће бити крхко и краткотрајно.

Али ако Господ светлошћу свога милосрђа и благодати освети пред њима дубину њихових душа и растопи ледену кору  срца тада ће за њих наступити дан драгоценији од дана њиховог венчања, тада ће за њих наступити нова свадба. Али да би се овај Божији благослов заувек утврдио над супружницима који су се помирили, они треба да од тог времена имају срца отворена за Господа и њихов дом треба да буде стално обитавалиште Началника мира.

За то треба да уведу обичај сваког дана, најкасније увече, да се поучавају речима Божијим, да се уједињују у заједничкој молитви а ако немају времена ни снаге за дужу молитву, треба заједно да читају Оче наш, а после молитве нека говоре један другоме од душе: „Ако сам те нечим узнемирио, опрости ми, као што Господ Бог свих нас опрашта грешнику''. И ако једноме од супружника лежи на савести неки лош поступак према другоме, нека тај преступ буде назван својим именом.

Таквог смиреног признања не треба да се стиде ни муж ни жена да међу њима не би остало никакво неразумевање. И тада, само тада ће они осетити диханије  Духа Божијег, међу њима ће се настанити узајамно поверење и њихов дом ће се испунити задовољством и миром, тада време не само да неће ослабити њихову узајамну љубав, већ ће је ојачати; тада ће бити предупређена сама опасност нових сукоба и свађа и тамо, где се пре чуло само уздисање, жаљење, роптање и нападање, ваш слух ће пријатно бити изненађен звуцима хвале и благодарења Богу, речима међусобног уважавања и мира супружника.

Епископ Висарион Нечајев

Извор: православнајапородица.срб