У целини, хришћанске породице наравно, су стабилније него нецрквене породице. Имамо међу парохијанима разводе - што је редак феномен, иако у Сретењски манастир долази око хиљаду људи, и у великој мери су то млади људи и људи средњих година. Ипак, морамо признати да број развода међу православцима расте. Без обзира колико ми било горко то да признам, разводи се дешавају у последње време, чак и у свештеничким породицама. Могло би се рећи да су хришћански бракови све мањкавији и проблематичнији. Зашто се ово дешава? Зашто се распадају бракови хришћана?
Први и општи узрок – уживање у свим чарима живота. Вулгарни циљ хедониста - "узети све од живота", то је, ако не главни, онда у великој мери одређујући разлог, исто је и међу црквеним људима. Постајемо све више и више себични. Ово је свакако важно и за нас, за свештенство.
Други разлог: православци, о којима сад и говоримо, једноставно нису научили шта је хришћански брак. И примери срећних, дугорочних, у високом смислу одговорних супружника у браку су ретки. Али супротних примера - беспомоћности самих супружника, рођака, исповедника пред распадом породица – има колико хоћете. На крају, развод, као обична варијанта бежања од породичне кризе, постаје прихватљиво решење. Развод можда није пожељан исход, али се доживљава као реална варијанта чак и за младе људе, који су тек почели да разматрају брак.
Срећне, јаке хришћанске породице наших родитеља и пријатеља саме по себи треба да науче адолесценте породичном животу, и представљају вредне примере за учење и подражавање. Сваки од тих бракова, посебно данас, заиста је наша заједничка црквена имовина. Није ни потребно коментарисати то што деца уче на примерима већине тренутних дисфункционалних породица.
Постоје горки примери православаца који заправо живе са две породице. Овде морамо поменути још један разлог који доприноси хлађењу духовног живота, а посебно колапсу хришћанских бракова. Ради се о лажном односу према исповеди. Многи људи у цркви данас су уверени да ће им све бити опроштено, ма шта да учине. Чак и чинивши смртни грех, човек је унапред сигуран: Отац ће све опростити и грех ће нестати. Постоји у ствари дисторзија самих темеља духовног живота: мекоћу свештеника човек доживљава као охрабрење за грех.
Хришћанин мора да се покаје
Данас често говоре да су епитимије, изопштење од Светог Причешћа, неефикасне и беспотребне чак и када се ради о оцрковљеним људима. Ја се не слажем са тим. Епитимија је потребна у духовном животу. На томе је, узгред, инсистирао још и патријарх Пимен - он је пре више од тридесет година позвао свештенике да не буду као они које су у старој Русији називали "потаковницима" - свештеницима који су својом лажном снисходљивошћу били попустљиви према греху.
У псалтиру, цар Давид нас упозорава Светим Духом: "Господ ће поломити кости човеку који воли да ужива." Свештеник неприметно може да се претворити у човека који воли да угађа другима. Ово, наравно, не значи да треба да будемо крути ригористи: корак напред - може, корак назад - метак. Поготово се то тиче сфере породичних односа, која је можда најделикатнија и најсуптилнија тема у пастирској пракси, што захтева мудрост, време и бригу. Ипак, у другу крајност не треба упадати.
Хришћанин мора да се каје и поправља, уместо да просто пролази кроз формалност анулирања својих грехова. Зарад добробити покајника, после озбиљног духовног преступа као неминовна последица треба да следи казна. И то није озлоглашени "легалистички" приступ. Подсетимо се шта значи словенска реч "казна". Не преводи се као "грдња‟ већ као "учење". Дакле, таквом поуком, наравно у неким случајевима то може бити и потпуно помиловање у истом тренутку, уколико свештеник одговорно види у том свом пастирском решењу корист за хришћана.
Родитељи не знају како њихова деца живе
Још један нови проблем у изградњи породичног живота - за мене, признајем, неочекивани - али можда највише подмукли: родитељи не знају како њихова деца живе. И, сходно томе, не могу на време да утичу на њих. И то није само дежурна брига. Пре неколико година, док сам радио у програму за борбу против конзумирања алкохола од стране деце и тинејџера, доста сам комуницирао са ученицима из средњих и старијих разреда. Тада сам јасно схватио да родитељи у дословном смислу, немају појма чиме се баве њихова деца.
У контексту тренутног разговора о породици, оставићу по страни чак и то да наизглед сасвим имућна девојка, кћер истих таквих родитеља, може скоро сваки дан безбрижно, а да мама и тата не примете, пије алкохолне коктеле, пиво и вино (!): Родитељима није стало до деце. Формално дете иде у школу, код приватног учитеља, на разне секције, а начина да се сакрије мирис алкохола има на претек. Многобројност овог феномена је видљива, јер према подацима Роспотребнадзора од пре четири године у Русији је на дневном нивоу конзумирало алкохол 33% дечака и 20% девојчица, почевши од старости од тринаест година.
Што се тиче наше теме - питања брака и посебно будућности брака, морамо да кажемо да многа деца почињу да живе "одраслим" животом са тринаест или четрнаест година, уз потпуно и блажено незнање родитеља. Нажалост, ово није претеривање. Статистика о овоме прилично пуно говори. Као и то да деца у 4. разреду средње школе мењају много партнера, што је просто застрашујућа констатација. Медицински специјалисти појашњавају да у овом случају под речју "много" не мисле на једноцифрене, већ на двоцифрене бројке.
Као резултат тога, ови млади мушкарци и жене једноставно нису у стању да створе породицу. И ето, долази код свештеника на исповест, рецимо, млада жена и јеца од сопствене беспомоћности: "Волим свог мужа, али ја не могу да будем само са њим!" Навика, стечена у тинејџерском добу, а везана за психу и физиологију изузетно се тешко превазилази. "Зле навике горе су од демона", - упозорио нас један од древних отаца.
Породична срећа је разнолика
Чини се да је Свети Игњатије Брјанчанинов (а то је средина XIX века), горко сећао што су се за годину дана у Црноморској епархији десила два развода. Имајући у виду да је то страшан пад хришћанских морала, светитељ је подсетио да је то изненадило чак и епископе, који за време свог дугорочног управљања нису никада видели развод. Данас, према статистици, 80% младих породица разводи се у првих пет година након склапања брака.
Наравно, то не значи да су раније све породице биле потпуно срећне. Али људи који су живели дуго у браку, схватили су да је брачна срећа различита: постоји "млада" срећа и срећа стрпљења и дугорочности, у највишем смислу те речи - јединог живота.
Развод је однедавно систематична појава. А да не помињемо предреволуционарно време. Тада нису постојала широм отворена врата развода, који је увек при руци. Уопште је православцима причињавало јако велики психолошки напор да се одлуче на уништење брака.
Данас је неопходно тражити црквене начине да се реши овај проблем - да се припреме људи за брак, да се породицама помогне да се не распадну, духовно се одупирати себичности, хедонизму, попустљивости и равнодушности према греху, и да епископи и свештеници размисле како да поделе пастирско искуство, баш као што се то систематски и обавезно ради у медицини.
Не очајавајмо!
А ипак, хвала Богу, већина наших младих парохијана и студената са Богословије су изненађујуће чисти младићи! Све у свему, и родитељи и ми смо у стању да им пренесемо идеју чистоће пре брака, као и о православном браку као свеобухватном и одговорном радосном догађају који открива много, посебно у духовном животу хришћанина.
Недавно код нас у богословији, месец и по дана пре божићног поста, један ученик је дошао по благослов Његове Светости Патријарха на рукоположење у ђаконство. Овај младић се оженио пре само недељу дана, и он и његова супруга су један изузетно леп, срећан и заљубљен пар.
Пошто након рукоположења, ђакон мора да служи литургију свакодневно током четрдесет дана (а то је време строгог поста), па га потом очекује и четрдесет дана божићног поста, ја сам предложио младићу да мало одложимо његово рукоположење. Али он је одмах почео понизно и искрено да ме моли да га свеједно одмах рукоположим и још ми је рекао да му је служба у Престолу Божијем најдражи сан, који ни на један начин не представља препреку његовом новом брачном животу. Такви светли и лепи примери истинске чистоће живота данашњих младих хришћана, срећом, нису реткост. Немојмо очајавати!
Архимандрит Тихон (Шевкунов)