Већина одраслих људи се макар једном у животу сусрела са ситуацијом када нисмо имали новца за нешто што нам је било заиста неопходно – за живот или за посао. Понекад нам се та ситуација догађала а да ми никако нисмо томе допринели. А у неким случајевима је то била последица наших очигледних погрешних животних потеза нпр. непромишљеног пословања или уласком у вртлог клађења, коцкања, итд.
То је тешка ситуација. Оно што је најнепријатније у њој је осећај немоћи, безизлазности, као да смо налетели на зид који не можемо да се прескочимо. Имамо утисак да смо учинили све што смо могли да то решимо. Пошто ништа није помогло стичемо утисак да излаз не постоји. Изводимо закључак – ја сам такав бедник, безвредна особа, баксуз. Неки људи могу доспети до таквог очајања да дозвољавају да им се прикраде мисао да из ове ситуације може изаћи само кроз „најцрњи излаз“ – самоубиством.
У време економске кризе са проблемом беспарице се сусреће све већи број људи. Масовна отпуштања, потреси, незапосленост. Огроман број људи се нашао у истински тешком положају са огромним дуговима за кредит, а без икаквих извора прихода и уопште без икакве идеје где да нађу новац за све то.
Ситуација кризе се додатно продубила и тиме што су нас у последње време усрдно учили лажном уверењу да је смисао живота у потрошњи материјалних добара и физичких задовољстава: у некретнинама и стварима, људима који се могу купити, естетици и комфору, путовањима, у томе да нам људи око нас завиде.
Због тога је логично да људи који имају такво схватање доживљавају губитак могућности зарађивања и трошења као губитак смисла живота. А ако је смисао живота изгубљен – тада се питамо има ли смисла даље уопште живети и улагати труд…
Очигледно је да је проблем проживљавања беспарице, као и сви човекови проблеми, у својој суштини психолошки, тачније – духовни. И да се може решити једино духовним и психолошким методама. Међутим, при том не мислим на примитивне технике „визуализације зараде“, технике које су нам дошле са Запада и постале широко популарне. Ове технике нису ефикасне пошто у њиховој основи не лежи дубинско разумевање духовних закона људског живота. Није спорно да је потребно да уложимо напор воље за решавањем проблема, али је потребно уложити труд много разборитије и мудрије него што то предлажу ове „технике базиране на грамзивости“. Неопходно је трудити се на решењу ове ситуације узимајући у обзир своју индивидуалност. Сваки човек је доспео у ту ситуацију својим специфичним путем, моћи ће да изађе из ње опет на његов специфични начин.
Предлажемо следећи прилаз решавању проблема беспарице који може помоћи сваком од нас да проблем сагледа из новог угла, да постане дубље свестан узрока дате ситуације и стекне мир. Обично се догађа да када човек смирено приступи проблему успева и да га у конкретном смислу и реши.
Први корак – освестити узроке и почети рад на њима
„Све што се догађа је добро“. Разумљиво је да у овако тешком тренутку подсећање на ову истину може да иритира. Међутим, неопходно је направимо избор чему ћемо веровати – ужасу лажних присилних мисли о томе како је ситуација безизлазна или да прихватимо „хладан туш“ трезвених и реалних истина.
Да! И финансијска криза у земљи , као и у вашем џепу , такође служи на добро. А да бисмо извукли ту добробит из целе ситуације потребно је да уложимо не много велики напор.
„Али, зашто је баш мене задесила криза?“, запитаћете се, „зашто се та `добра ствар` није десила неком другом?“
„Колико год био тежак крст који носи човек, дрво од кога је направљен крст израсло је на тлу његовог срца“. Ова изрека није много позната, али је истинита. Њен смисао је у томе да су све наше тешкоће – плод нашег живота, наших грешака. Ако нас је дакле стигла невоља беспарице, ако су нас дугови прибили уза зид – нисмо се случајно нашли у тој ситуацији. Та ситуација је управо за нас и створена да бисмо исправили неке своје недостатке и (сетимо се прве истине) извукли корист од тога.
Хајде сада да се размотримо на који начин смо на себе можда навукли ово искушење.
Први узрок: иувише смо значаја придавали новцу, богатству, успеху
Човек није машина за зарађивање новца нити уређај за сакупљање богатства а ни инструмент за велике материјалне успехе. Човек је нешто много више од тога. Све то нам се могло догодити да би нас управо приморало да се замислимо над истинским смислом људског живота.
Хајде да се размотримо још нешто. Да ли је новац за нас на подсвесном нивоу еквивалент љубави овог света и одраз колико нас судбина воли? Не постоји узалуд изрека „љубимац судбине“. Док имамо много новца чини нам се да нас судбина воли, да нас сунце среће снажно греје. Чим новца нема јавља се осећање да се светлост угасила, да смо сувишни у овом свету јер нас Неко одозгоре не воли.
Овакво размишљање садржи неколико заблуда. Као прво, Тај Који је горе нас без сумње воли – непроменљивом, чистом и великом љубављу. Не воли нас мање данас него јуче. Друго, израз Његове љубави се не огледа у количини новца. Он се пре свега брине о нашим душама. Када нам је новац заиста потребан и када нам поседовање новца неће учинити штету – Бог ће нам помоћи да добијемо и новац. Међутим, када нам је корисније без њега, нећемо га ни имати.
Ко више воли дете? Родитељи који га мазе и снисходе његовим хировима или они који повремено показују и строгост, васпитавајући у детету снажан и добар карактер. Тако нас и Бог воли.
Други узрок: завист
Претерана потрошачка грозница савременог друштва – када купујемо много тога што нам и није преко потребно често је томе покретач завист. Често нас управо завист и покреће да узмемо кредит и купимо бољи стан, бољи ауто од онога што можемо себи да дозволимо само да не бисмо били „гори од других“. Притом, ми из неког разлога гледамо на оне који су материјално обезбеђенији, а не на оне који су племенитији и више завидимо првима него другима.
Трећи узрок: надменост и суровост
Ако смо мислили да смо изнад других, да смо бољи од других људи који су мање материјално обезбеђени, ако смо мислили да се никада нећемо „спустити“ на њихов ниво – ово нам се могло догодити да бисмо дошли на њихово место.
Четврти узрок: сујета
Сујету не представља само стремљење ка светској слави и почастима. Увек када чинимо нешто да би о нама други лепо мислили – тада поступамо из сујете. Из сујете можемо позајмити некоме новац и више него што би требало (иако то може бити и због истинске доброте), можемо из сујете пристати на неку авантуру коју су нам пријатељи предложили, или потрошити новац на нешто што нам је прескупо.
Пети узрок: претерано уздање у себе
„Могу ја то, ја ћу то учинити“, „Верујем само у себе, све могу сам“, „Биће све како желим…“
Ово није сигурност у себе. Ово је претерано уздање у себе, тачније – то је гордост. Човек је сигуран да ће му свет пасти под ноге, да је све у овом свету створено да би служило његовом самољубљу.
Није тако. Истина је да је свет створен да бисмо узрастали у љубави. Самољубље је супротно љубави и неспојиво са њом. Управо се зато Бог гордима противи и разара њихове планове. Ово је засигурно један од најраспрострањенијих узрока финансијске кризе.
Шести узрок: зависности, страсти
Страсти представљају духовни назив за оно што психолози зову зависностима. Све страсти су повезане са главном страшћу – гордошћу. Многе зависности могу да доведу до правог краха. Зависност од алкохола често доводи до губитка посла, зависност од наркотика је изузетно приметна, исто као и зависност од коцке. Чак и зависност од жена може скупо да кошта.
Зависности су тешке духовне болести. Животни крах још увек не представља излечење од те болести, али у крајњој мери, принуђује човека да се заустави и да поразмисли шта жели на даље.
Набројали смо неке од могућих узрока тога што вам се догодило. У пракси, када анализирамо због чега нам се беспарица догодила, дешава се да откријемо неку од горенаведених грешака или страсти.
Шта даље? Потребно је да учинимо управо оно на шта нас и позива конкретна ситуација. Ако се све догодило да бисмо исправили одређени недостатак, ако смо због тога доспели у тако тежак положај, онда је неопходно да почнемо брзо да исправљамо ствари у животу. Иначе може постати још горе. Јер, нама се само чини да је ово најтежи могући положај, а заправо могу се догодити још горе ствари. Осим уколико нисмо приковани за болесничку постељу онда имамо још јако пуно могућности. Имамо избор – или да почнемо да радимо на себи, или да се суочимо са још тежим искушењима. Свако од нас је слободан да изабере један од ова два пута.
Димитрије Семеник, православни психолог
Извор: imanade.org