Заиста, ничега се српски народ не мора толико стидети колико свог језика – један француски официр, који је био са српском војском, на солунском фронту, говорећи у Паризу о српском народу рекао је, да Срби имају безпримеран обичај псовања светиње. Псовка је као проказа на овом народу. Као од губе сав се народ огубао псовком. Надати је се, да ће се народ српски, који може све, моћи икад очистити и од ове моралне губе.

Кад пљусак кише пада на тебе и вола твога, ти псујеш а во твој ћути. Не кисне ли и во као и ти? Зашто онда ти сам псујеш а во трпи и ћути? Или има вајде од псовке или нема. Ако има, научи и свог вола да псује, ако ли нема, зашто се ти не научиш од свога вола да ћутиш и трпиш? У Светом Писму пише: срце праведниково премишља шта ће рећи, а уста безбожничка ригају зло (Мудрости Соломонове 15, 28). Чуће Бог све што се рекне, за то треба премишљати, шта ће се рећи. А безбожник рига зло јер му је срце пуно зла. Псовком он излива из себе оно што се накупило у њему. Ако је једна чаша пуна отрова, из ње се не може изливати млеко но отров. Тако је и са срцем човековим: из срца тече на уста оно што има у срцу; ако је добро-добро, ако ли је зло-зло. Што више човек псује његово срце не празни се од зла но све се више пуни злом. За то се и вели још у Светом Писму:

Ко чува уста своја, чува своју душу; ко разваљује усне, пропада (Мудрости С. 13, 3).

Кад чуваш ногу своју, да не стане у блато, зашто не чуваш уста своја, да не ригају блатом; И кад чуваш руку своју од огња, зашто просипаш на уста огањ, који пече твоје суседе?

Ружећи другога човек испољава само своју душу. Има прича, како је један псовач грдио свог суседа пред једним чувеним сликаром. Грдио га, ружио, псовао – а сликар мирно слушао, а за то време нешто сликао по артији. – Ти не слушаш шта ја говорим? рече псовач сликару. – А, слушам, слушам врло пажљиво, према твојим речима сликам тога твог несретног суседа. Тако псовач продужи свој посао а сликар свој.  Кад је псовач заћутао и слика је била готова, и сликар показа слику псовачу, – Па то није он, рече псовач, то сам ја. То је мој лик, а не онога гада. Одговори сликар: ја сам сликао према твојим описима тога човека. Онако гадан, и прљав и неваљао човек како си ти описао свог суседа, заиста мора да изгледа овако. Кад то псовач чу и виде пови свој отровни језик и постиђен побеже од сликара. Ето, како језик човека испољава самога човека.

А свака реч што човек изговори на уста капље му на његово сопствено срце те или га блажи, ако је блага реч, или га трује, ако је отровна реч. Заиста, лепши је пред Богом и људима човек нем него човек који псује. Као што је лепше видети пешчану пустињу без прорашћа и зеленила него њиву са коровом и жабокречином. Заудара језик псовача као што њива са коровом и жабокречином заудара.

У таблицама Мојсејевим била је урезана на трећем месту заповест: Не узимај узалуд имена Господа Бога свога. Најузвишенија, најстрашнија и најспасоноснија реч, коју је људски језик (од иловаче) научио да изговара, јесте реч Бог, тј. она реч која означава Онога, који је створио свет, дао свету живот и законе, и који има неограничену власт над светом, већу него ковач над секиром, скованом његовим рукама.

Ко је дакле, толико умно неразвијен или душевно толико заслепљен, да се усуђује узимати узалуд име Божије? Па још хулити на то име! Ах, колико је лепше бити нем него хулити на име Божије! Не знате ли, да се без казне не сме хулити име кнеза једне земље? А шта су сви кнежеви земаљски према Богу него ли једна шака сува лишћа? Заиста и хула на Бога не остаје некажњена. Богохулни народ се кажњава ужасно: болешћу, неродицом, тучом, богаљастим породом, помрачењем ума и отврднућем срца.

Псовачи не само трпе зло него временом постају слуге зла, извежбани војници сатане. Гле, како је мало псовача сатане, а како је много псовача Бога? Најжалосније је у српском народу то што и понеки школовани људи псују. Ти школовани људи написали су по канцеларијама и механама забрањено је пљувати, но нису написали нигде забрањено је псовати. Каква жалост! Као да је пљувачка више смрдљива од псовке? Но богохулство није само када директно хулиш на име Божје. Богохулство је кад хулиш на нечију мајку, или оца, или сестру; богохулство је хула на вола, и коња и магарца. Јер ко хули на секиру ковачеву, хули на ковача који је секиру сковао.

Благо вама, богобојажљиви, ако умете употребљавати свој језик на оно на што је језик човеку и дат: на утеху људима а на славу Бога. Неће анђели небески окретати своју главу од вас, као што ви окрећете своју главу од стенице. Него ће пригнути уво своје и сладиће се речима језика вашег. Савладајте језик свој, и савладали сте најдивљијег звера.

Свети владика Николај