Иако овде, на Западу, већина православних свештеника не прима људе исувише брзо у Цркву и без одговарајуће катихизације, чак и при таквом прилазу у будућности долази до расипања. На пример, претходних година смо видели како су се десетине људи присајединили Цркви, али ипак нису постали православни што се види из отпадања од вере и одласка у различите секте, култове или пара-црквене групе. Сем тога тако нешто се догађа, као што смо видели, нажалост и након деценије формалног чланства у Цркви.

То се тиче не само многих англиканаца који су након гашења почетног ентузијазма отпали од Православне Цркве, већ се односи и на Русе, Грке и све остале. Познајем једног Руса који је друга генерација у Лондону, који је пре више од 30 година примио обрезање и постао Јудејац. И још једног руског професора прве генерације који је крстио своју децу у Англиканској цркви јер смо, како је рекао, „сада у Енглеској“. Са друге стране више од шест свештеника лондонске епархије Англиканске цркве су Грци – Кипрани. Родивши се и одраставши у Енглеској, они су одавно већ одлучили да је Православље само за Грке, а пошто су они сада Енглези они треба да буду англиканци. Може се навести безбројно мноштво примера одступања од вере. Између осталог да се укаже и на велики број представника друге и треће генерације Руса у Француској који су постали римокатолици.

Шта је препрека да човек постане православан у правом смислу речи? У чему греше ти људи? Да би то сазнали, треба да погледамо на то питање пре свега, у светлости четири особине Цркве, који су указани у нашем Символу вере. У њему се Црква одређује као Једна, Света, Саборна и Апостолска. Управо у светлости ових особина треба да пронађемо одговор на наше питање.

Интелектуализам против јединства

Јединство Цркве се разилази са интелектуализмом. Њему су посебно подвргнути новообраћени у западним земљама. Интелектуализам је изазов јединству Цркве, пошто је сваком интелектуалцу својствена наклоност расколу, стремљење да се сви деле на следбенике и противнике. Који говоре да су Павлови, Аполосови или Кифини, али не и Христови. (Види 1 Кор. 1:12). Не смемо да заборавимо да су сви велики јеретици (јересијарси) били интелектуалци – од Јелина и гностика у првом веку до Арија и Несторија. Па и до данашњег модернизма и обнољенаштва неогностика. Утицај ових последњих је посебно јак у земљама руске емиграције, посебно у француској и САД, али такође и у Белгији и Енглеској. 

Интелектуалистичка тенденција долази изван Цркве, од неправославног света. Тамо се обично сматра да вера може бити схваћена само разумом или интелектом. Тај рационализам је непријатељски расположен према црквеној перцепцији сагласно којој верујемо и знамо, по искуству, да знање не долази од палог људског разума, већ од очишћења срца. Заиста само након што се срце очисти путем сједињених поста и молитве и Тајни, разум или интелект може бити просвећен. Другим речима, у Цркви знање долази кроз борбу са гресима и стицање врлина у сагласности са заповестима, а не само кроз испразно књишко знање. Ово последње само обмањује и претвара своје наивне жртве у само-обмањене играчке сатане, претенциозне умнике који изазивају подсмех или жаљење од других људи.

Интелектуализам дели јер његови следбеници у својим групицама и клановима раде против јединства Цркве. А „Исус Христос је исти јуче и данас и у вијекове“ (Јевр. 13:8). Јединство може постојати само ако останемо верни Предању, наслеђу, повереном светима, које морамо да чувамо (види. 1 Тим. 6:20). У сваком новачењу са сигурношћу можемо пронаћи дух интелектуализма, који је туђ Живом Богу и Цркви Његовој.

Спиритуализам против светости

Светост Цркве се разилази са спиритуализмом. Спиритуализам меша истинско духовно са чулном обманом која се рађа од гордости. То је једно од најслабијих места руске емиграције. Међутим она се данас види и у секташтву грчких старокалендараца. Тај дух је донесен у Цркву извана, од најразличитијих световних, „духовних“ теорија и чудних философија попут антропософије и генонизма, секти и гуруизма. Ту се све форме пројаве бестелесне области постојања која је насељена злим дусима (који су без материјалног тела) доживљава и прихвата са илузијом да су то анђелска, а не сатанска јављања.

Најкарактеристичнији представник овог правца је Евграф Ковалевски. Међутим он је био најпознатији из многих случајева ове духовне болести која је била посебно снажна међу представницима руске емиграције из Париза, који су је донели са собом из Санкт Петербурга. Многи од њих су се присајединили Цркви, али су са собом донели и болести и покушавали да их прошире у црквеној средини. Они не схватају да интересовање за „духовност“ није исто што и истинска духовност, која представља раст у врлинама.

Интерес за духовност може бити веома опасна, јер је сатана такође духовно биће. То се посебно види у случају интересовања за неправославну или нехришћанску духовност као например за „францисканство“ (које је како су не једном примећивали руски Светитељи 19. века духовна заблуда). Или пак интересовање за муслиманску, хиндуистичку или будистичку „духовност“.

Спиритуализам са својим разоваплоћеним, неогностичким губитком центра нашао је очигледно отелотворење у иконографији многих представника руске емиграције Париза. Одсуство јасноће у њиховим иконама указује на тај дух. Он представља лажну светост, па чак и не светост уопште, већ недостатак способности да се проникне у Цркву због присуства тог духа.

Филетизам против саборности

Саборност Цркве се разилази са филетизмом. Тај термин је формиран од грчке речи која означава расу. Може да се преведе као „расизам“, понекада се преводи на енглески као „национализам“ или „етницизам“. Та појава је посебно распрострањена међу Грцима и другим балканским православним народима, који су преживели турски јарам и његов систем. Ето зашто је филетизам прво био одређен и осуђен на Цариградском сабору у 19. веку. Тим више, ни други православни такође нису безбедни од филетизма. Видели смо не мало примера у Руској Заграничној Цркви и у другим деловима Русе Православне Цркве.

Колико год то било парадоксално видели смо филетизам у његовој најопаснијој форми међу православнима који су се обратили из англиканства. Код којих се, например, користи само енглески језик са крајње безначајним, симболичким коришћењем страних речи тешких за изговор. Такође налази место и префињена, али штетна варијација анти-грчког, анти-румунског и анти-руског расизма. Недавни пример за то је захтев неких америчких новообраћеника да имају „америчког патријарха“. Да ли то означава кратко ошишаног, безбрадог америчког епископа, који проповеда са жваком у устима?

Оно што нам је потребно су свети патријарси, а њихова националност уопште нема ни најмањи значај. Ако нема светости, како се било ко може спасити? Националност уопште није критеријум. Филетизам или како га називамо, расизам, искључује православне који не припадају нацији већине у једној или другој Помесној Цркви. Сасвим недавно и недалеко од нашег Колчестера открили смо случај када је једна група прогнала православног Енглеза са богослужења и општења јер није био „довољно таман да би био један од нас“. Очигледно је да су светла коса и плаве очи били довољни за одлучење.

Такође знамо за случај када је не-Србима било забрањено да целивају икону Светог Саве, јер се он „може поштовати само од Срба“. Сличних случајева има исувише много да би их овде поменули све. Филетизам говори и делује против саборности, то јест особине Цркве у сва времена и у свим местима. Он дели по националном признаку и спречава канонско решавање проблема православних дијаспора са њиховим паралелним „јурисдикцијама“ или епархијама на једној и истој територији. Решење тог проблема је очигледно: до руске револуције 1917. године оно је постојало у Северној Америци где су различите националности биле обједињене у једну заједничку епархију. Они који су тада нарушили то јединство биће много испитивани на Страшном суду на крају времена.

Естетизам против апостолства

Апостолство Цркве разилази се са естетизмом. То значи да дубина црквеног учења које су проповедали и показали Апостоли и својим исповедањима и мучеништву противречи површном односу према црквеном животу. Људи који долазе у Цркву да би запалили свеће, добро чине јер су ту. Међутим, они су ту само на неколико минута. Данас је такав естетизам, нажалост, НАЈОЗБИЉНИЈИ ПРОБЛЕМ јер то зло „номинално хришћанство“ дотиче већину православно крштених људи. Сви они, који на Цркву гледају као на варијанту позоришта и долази привучени италијанским појањем, иконама и мирисом тамјана – ГУБЕ ГЛАВНО.

Естетизам гледа на Цркву као на емоционално искуство које се може добити за 20 минута – неколико пута годишње. Он је лишен схватања великих духовних и моралних истина Распећа и Васкрсења, Искупљења. Црква постоји, јер је утврђена на крви Мученика и страдањима Исповедника. Без страдања не би било ни Цркве, Тела Христово, заснованог на Крви Христовој. Не би било Евхаристије, засноване на Његовом Телу и Крви. Површни прилаз црквеном животу карактеристичан је за номиналне хришћане и не приводи до праведног, да се не говори о светом начину живота. А судиће нам се по томе како смо провели наш живот, а не по нашим, неизбежно нечистим, емоцијама.

Естетизам делује против апостолства Цркве јер противречи дубини духовног искуства Апостола, који су се трудили и страдали ради добра човечанства, сећајући се да је главни Апостол – Сам Христос, Кога је послао Отац ради искупљења рода људског. Естетизам у потпуности игнорише нашу животну обавезу у вези са великим духовним и моралним истинама које сви православни хришћани треба да оваплоте у свакодневном животу.

Закључак

Ево четири особине који одређују Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву обједињене су у једној речи: Православна. Ето зашто је за нас рећи „Православна Црква“ исто што и изговарање особина „Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква“. Ето зашто ако упадамо у један од набројаних „изама“: интелектуализам, спиритуализам, филетизам или естетизам неизбежно отпадамо од Православне Цркве. Хајде да се чувамо и пазимо на себе и да бдимо у односу на те четири заблуде: „Будите трезвени и бдите, јер супарник ваш, ђаво, као лав ричући ходи и тражи кога да прождере.“ (1. Петр. 5:8)

Протојереј-ставрофор Андреј Филипс