Стих о коме ће бити речи представља једно од тешко разумљивих места из посланица Светог Апостола Павла. Чињеница је да су он и његова заједница у Коринту добро знали о чему се ради и на шта апостол мисли, тако да он није имао разлога да нешто више пише о томе. Међутим, смисао апостолових речи из 1.Кор 5,5 је у историји разумеван на различите начине, па су се тако, на пример, идеолози Инквизиције на Западу позивали управо на овај стих да би оправдали примену насилног мучења и сакаћења оних који су сматрани моралним преступницима или јеретицима. У редовима који следе покушаћемо да расветлимо бар неке аспекте ове сложене проблематике.

КРАТКО ТУМАЧЕЊЕ 1КОР 5:1–2

После утемељивања апостолског ауторитета у 1Кор 4, апостол Павле се враћа на догађања у црквеној заједници у Коринту. Наиме, он је чуо да у заједници постоји један озбиљан случај блуда (πορνεία) на који она не реагује. Оно што следи на почетку 5 главе је оштра критика таквог става заједнице према једном преступу који не приличи хришћанима. Апостол је за овај случај највероватније – као уосталом и све, не баш радосне вести, о Коринћанима – чуо од Хлојиних домаћих док се налазио у Ефесу (1Кор 1,1).

Блуд овде означава сваку врсту непримереног сексуалног понашања, с тим што је додатни проблем у томе да се један члан хришћанске заједнице налази у константној вези са својом маћехом. Овакав однос се у Старом Завету недвосмислено осуђује (Лев 18,8; 20,11, Пнз 27,20: „Проклет да је онај који би спавао са женом оца својега, те открио скут оца својега. А народ рече: амин.“ – уп. такође Јез 22,10). У случају коринтског преступника вероватно се ради о вези између мушкарца и бивше жене његовог оца, или пак удовице његовог оца. Да је био другачији случај, наиме да је мушкарац направио прељубу угрозивши постојећи брак његовог оца и маћехе, апостол би употребио другу реч – μοιχεία (прељуба), а не блуд (πορνεία). Надаље, апостол се не обраћа лично преступнику, већ заједници којој он припада. Чињеница да се осуђује његов поступак, али не и поступак жене, може указивати на то да она није припадала хришћанској заједници.

Иако се поступак коринтског хришћанина могао посматрати и са добре стране – старање за маћеху, и иако између мушкараца и жене није било крвног сродства (није дакле реч о инцесту), за Апостола Павла се ради о тешком преступу. Он чак наводи да ни међу незнабошцима нема таквих случајева (1Кор 5,1). Овакви односи су заиста били недозвољени код Грка и Римљана, али се у записима често помиње да је до њих долазило. Интересантно је дакле да Павле за полазну тачку осуде овог преступа не узима јудејски Закон, већ незнабожачку праксу. Овај поступак Апостола Павла могао је имати следеће оправдање: пошто се црквена заједница у Коринту састојала махом од хришћана из незнабоштва, могуће је да њима јудејски Закон није значио много, а на свако позивање на јудејски Закон у циљу осуде неке праксе могли су да одговоре: за нас Закон не важи, он је у Христу укинут. Можда су зато и толерисали овај, по Апостолу Павлу, тежак случај блуда.

Стога апостол аргументује другачије: то што постоји међу вама, не постоји ни међу незнабошцима. Он констатује да заједница уместо да плаче, тј. сажали се на себе због стања у коме је и избаци преступника, она се још хвали својом мудрошћу (5,2). То наравно не значи да преступника треба тужити незнабожачким судовима, мада је његово дело и по мерилима света законски прекршај. Павле овде вероватно мисли на последице које треба да сноси преступник, а које су формулисане у Лев 18,29: „Јер ко учини шта год од ових ствари истребиће се из народа својега они који то учине“. Апостол захтева да се блудник избаци из народа Божијег. Избацивање из заједнице има и физичке последице.

ПРЕДАВАЊЕ САТАНИ НА ПРОПАСТ ТЕЛА: 1.КОР 5:3–5

Апостол Павле саопштава заједници да је он, мада није присутан, већ осудио преступника (5,3). Апостол овде чини оно што је недвосмислено оспорио хришћанима нешто раније: „Зато не судите ништа пре времена, докле не дође Господ, који ће осветлити што је сакривено у тами и објавити намере срца …“ (1Кор 4,5). Како схватити то да апостол, са једне стране забрањује да се суди пре времена, док са друге стране сам осуђује друге?

Реч је о томе да апостол коринтског блудника осуђује „у име Господа нашег Исуса Христа“, својим апостолским ауторитетом. Али ни то он не чини сам од себе; он се позива на црквено сабрање: „кад се саберете ви и дух мој“. Он очекује да се приликом читања његове посланице на црквеном сабрању сви сложе („амин“) са осудом преступника који својим поступком срамоти хришћанско име. Потом „са силом Господа нашег Исуса Христа да се такав преда сатани на пропаст тела (εἰς ὄλεθρον τῆς σαρκός), да би се дух спасао у дан Господа Исуса“ (5,4–5). Превод „на мучење тела“ је неадекватан и изазива погрешне асоцијације. Из наведеног је јасно да апостол осуђује и изопштава преступника и да за ту своју одлуку очекује „амин“ заједнице.

Загонетне су речи којима се описује процес кажњавања: преступник да се преда сатани на пропаст тела, да би се дух спасио у дан Господњи. „Предавање сатани“ је изопштење из простора спасења и благодати у коме обитава црквена заједница. Сличну формулацију налазимо и у 1Тим 1,20: „Међу којима су Именеј и Александар, које предадох сатани, да се науче да не хуле“. Изопштење из заједнице значи привремено препуштање појединца „богу овога света“ (2Кор 4,4) који влада у свету, а чију моћ хришћанска заједница поништава сваки пут када се окупља на Вечеру Господњу, како пише Свети Игњатије Богоносац: „Трудите се да се што чешће окупљате на Евхаристију Божију и славословље. Пошто када се често сакупљате моћ сатанина бива поништена, док пропаст којом он прети бива уништена вашим јединством у вери“ (Еф 13,1). Предавање сатани је дакле изопштавање из заједнице. Много је теже разумљива формулација: „на пропаст тела, да би се дух спасио у дан Господњи“.

Да неморални и хришћанског призива недостојни живот може да има за последицу страдање тела, Апостол Павле наводи у 1Кор 11,30–32: „Зато су међу вама многи слаби и болесни и доста их умире. Јер да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуђени. А када нам суди Господ, укорева нас, да не будемо осуђени са светом.“ Тренутна телесна невоља којој су изложени поједини хришћани је, по апостолу, васпитна мера Господња која за циљ има да хришћани не буду осуђени са светом. Такву васпитну меру апостол доноси и за коринтског блудника.

др Предраг Драгутиновић
Извор: Православље новине Српске Патријаршије