O односима између мужа и жене у браку, свети апостол Павле казао је велике речи: Жене, покоравајте се својим мужевима као Господу. Јер муж је глава жени као што је и Христос глава Цркви. Но као што се Црква покорава Христу, тако и жене у свему својим мужевима. Мужеви, волите своје жене као што и Христос заволе Цркву и себе предаде за њу. Тако су дужни и мужеви да воле своје жене као своја тијела; јер који воли своју жену, самога себе воли. Јер нико никад не омрзну на своје тијело, него га храни и његује, као и Господ Цркву. Јер смо удови тијела његова, од меса његова, и од костију његових. Тога ради оставиће човјек оца својега и матер и прилијепиће се жени својој, и биће двоје једно тијело. Тајна је ово велика, а ја говорим о Христу и о Цркви. Тако и ви. сваки да воли онако своју жену као и себе самога; а жена да се боји својега мужа. (Еф. 5, 22–25, 28–32).
Како је апостол Павле узвеличао брачни савез! Да ли постоји узвишеније поређење брака од његовог поређења са савезом Христа и Цркве? То је узвишавање на недостижну висину светости брачних уза између мужа и жене. Господ је Глава Цркве, као што глава венчава наше тело, јер се у њој налази мозак, најважнији орган нашег тела. Од Христа, као из корена, хране се светим божанским соковима сви чланови Цркве – у Њему је наш живот, зато је Црква света. И у браку, од мужа, као из главе, потиче све најбоље што је неопходно за напредовање породице.
Постоје различити облици љубави: љубав мужа према жени, жене према мужу, љубав родитеља према деци, љубав деце према родитељима. Постоји и виши облик љубави – према свим људима, јер ми у сваком човеку треба да видимо образ Божији. Постоји најсавршенији степен љубави, највиши и најсветији – љубав према Богу.
У сваком делу треба постепено усходити од једноставнијег ка вишем. Зато брак треба да нам послужи у циљу обуке у љубави. Љубав супружника је лака, јер се она подржава силним непрестаним стремљењем једне плоти ка другој, она се укрепљује нераскидивом телесном свезом. Тела мушкарца и жене узајамно допуњују једно друго и тако долази до рађања новог човека у свет. Али плотска љубав не треба да буде циљ брака. У њему треба да се научимо вишој љубави: своју жену не треба волети због тела, већ због њене чисте душе и доброг срца. Жена има оно што муж нема; она га духовно допуњује, и обрнуто. Зато у односима међу супружницима са огромном силом треба да се испољавају особености духа, ума и срца, које су својствене само мужу и само жени.
У браку мушкарац налази велико допуњавање своје суштине, ризнице свога духа из ризнице душе своје жене. Грубост мушког срца се испуњава нежношћу и чистотом срца жене, јер је срце жене много тананије и способније за духовну љубав.
А жена треба да има на уму да је Бог прво мушкарцу дао већу телесну снагу него њој и силе ума које у већини случајева далеко превасходе силе женског ума. При општењу са мужем, она треба да надомести свој недостатак снаге и дубине ума његовим знањима, његовом снажном вољом. Мушкарац и жена треба да постану у браку једно тело и једна душа. Из њиховог савеза треба да се роди нешто више, сјединивши све добро и велико што постоји у сваком од њих. Зар то није обогаћење?! Зар то није благодат Божија?! Зар није у томе сва тајна брака, најдубљи значај брачног савеза?
Жене, повинујте се својим мужевима као Господу, зато што је муж глава жени. То значи да жена треба с љубављу, тихо и слободно да се потчињава мужу. Кад говоримо о потчињености, одмах горди људи, а нарочито горде жене бурно негодују. Оне неће да слушају чак ни о повиновању у љубави, захтевају пуну једнакост између мужа и жене.
И у нашој земљи, која се толико разликује од свих других земаља, које имају друге законе и обичаје, жена је у свим односима изједначена с мушкарцем. Њој су дата сва права: политичка, грађанска и породична.
Је ли добро то што је жена добила пуну слободу? Благословена је пуна слобода жене у духовном односу, али зар не треба да постоје нека ограничења те слободе? Јер жена се и по својој телесној грађи разликује од мушкарца. Особености анатомије и физиологије жене у многоме одређују њене духовне особине. Бог, који је створио жену после мужа, саздао ју је као његову помоћницу. У жени, у складу са најдубљим својствима њене телесне грађе, постоји велико назначење које мушкарац нема – рађање деце, дакле, и васпитавање деце. Јер не сме се родити дете и одбацити; на родитељима, а пре свега на мајци, лежи најсветија обавеза – да одгаји дете и да га васпита. Та обавеза је – најтежа дужност жене.
Све велико, вечно и свето, увек треба уградити у темељ. Зато је неопходно да у животу жене тај најважнији задатак заузима прво место. Жена одговара за васпитање деце пред државом и пред друштвом. Не само то, она од те обавезе не може и не сме да се одрекне јер ће починити тежак грех. Нека се бави наукама и свим тешким пословима равноправно с мушкарцима, али нека притом никад не заборавља своје основно призвање.
Нажалост, због увођења потпуне равноправности жена и мушкараца у свим областима физичког и умног рада, васпитање деце у породици се налази у врло жалосном стању. Школа не може да замени неупоредиво важније породично васпитање.
И ко онда васпитава децу у таквим породицама где и отац и мајка обављају важне друштвене дужности, кад су од јутра до мрака на послу и немају ни времена ни снаге, ни могућности да се баве децом? У огромном броју случајева – нико. Добро је кад је стара, добра дадиља истовремено и васпитачица у кући. Али далеко од тога да у свакој породици живи благочестива старица. А таква породица у којој нема ко да се бави васпитањем деце, не чини нераскидиву духовну целину, због чега не може бити благостања ни у друштву, ни у држави. Зато што је држава моћна кад се састоји од јаких, морално здравих породица. Као што људско тело које се састоји из засебних ћелија, пуновредним животом живи тек онда кад све ћелије организма функционишу нормално, тако је и с друштвом, које се састоји од мноштва засебних породица. Ако нека болест погоди део ћелија, то ће се неизбежно одразити на цео организам.
Нема среће у породици ако жена преузима на себе улогу мушкарца, одричући се светих породичних обавеза за које ју је створио сам Бог. Ако је брак тако велик, да га свети апостол пореди са савезом између Самог Христа и Цркве, зар он не треба да буде освештан благодаћу Божијом, благословом Цркве? Зар није потребно да највеће од људских дела – брачно јединство између мужа и жене – има у својој основи потпуно повиновање Богу? Људи, који се у потпуности повинују Богу, осећају потребу да сваки њихов корак, свако њихово дело, буде освећено благословом Цркве, молитвом и Тајном...
Црквени брак ни за кога сада није обавезан и много породица живи тако што се региструје само у општини. А зар вама, хришћанима, који чините најважнији корак у свом животу, није потребан благослов Цркве при ступању у брак? Зар ваш савез не треба да буде освештан Таинством Венчања?
У стара времена у израиљском народу су се људи према браку односили с великим свештеним страхом, сасвим не тако као сад. Људи нису могли да замисле могућност брака неосвећеног молитвом. Када је велики наш праотац Аврам хтео да пронађе достојну жену за свог сина-јединца Исака, позвао је свог омиљеног слугу и послао га је у далеку земљу, из које је сам изашао по заповести Божијој, и рекао му да тамо у његовој родбини потражи супругу за његовог сина (1 Мојс. 24). Молио је Бога да пошаље као пратњу Свог ангела, молио је за заштиту Божију, предајући тој заштити велико дело брачног савеза свога сина. А добри слуга, дошавши у Месопотамију, где су живели Аврамови рођаци, зауставио се код кладенца да напоји своје камиле, и обратио се Богу са предивном молитвом: Господе Боже господара мог Аврама, дај ми срећу данас и учини милост господару мом Авраму. Ево, ја ћу стајати код овог студенца, а грађанке ће доћи да захватају воде. Којој девојци кажем: Нагни крчаг свој да се напијем, а она рече: На пиј, и камиле ћу ти напојити; дај то да буде она коју си наменио слузи свом Исаку; и по томе да познам да си учинио милост господару мом. (Пост. 24, 12–14).
И чим је узнео ову молитву, Ревека је пришла кладенцу и учинила је све оно за шта је молио Бога. Он је то прихватио као знак да је управо она невеста за Исака коју је Бог изабрао. И она га је позвала у дом свог оца Ватуила и свог брата Лавана. И он им је тамо испричао зашто је дошао, ко га је послао, да је Бог услишио његову молитву, и да је схватио да Ревека треба да буде Исакова жена. А на то су Ватуил и Лаван одговорили: Од Господа је ово дошло; ми ти не можемо казати ни зло ни добро. Ето, Ревека је у твојој власти, узми је па иди, и нека буде жена сину твог господара, као што каза Господ. (Пост. 24, 50–51). Ето како су закључавали и освећивали бракове у древна времена.
Сетивши се тога, упоредимо однос Израиљаца према браку, пун благочешћа и покорности Богу, с данашњом грађанском регистрацијом. Шта се дешава с браковима који немају Божији благослов?
Колико често данас подстицај за брак бива само из материјалног интереса, без било каквих моралних обавеза, без дубоког поимања значења брака. А Господ је Својим присуством осветио брак у Кани Галилејкој (Јн. 2, 1-11). И ако је Он Сам сматрао нужним да то уради, зар не треба сви ми да освештамо свој брачни савез великим Таинством Венчања?
Једном су Господу пристушили фарисеји и питали да ли је због било ког разлога дозвољено човеку да се раведе од своје жене? Он им је одговорио: ''Нисте ли читали да је њих Творац од почетка створио мушко и женско?'' И рекао:'' Због тога ће оставити човјек оца својега и матер, и прилијепиће се жени својој, и биће двоје једно тијело, тако да нису више двоје, него једно тијело; а што је Бог саставио човјек да не раставља.'' (Мт. 19,3–6). Ето шта је брачни савез у очима Господа. Он наређује да се не разводи, осим када је нарушена супружничка верност.
А како је много данас међу нама несрећних прељубника. Колико има немилосрдних мушкараца који, да би задовољавали своју похоту са другом нечистом женом, своју жену и децу остављају на милост и немилост судбине.
И ви, несрећни прељубници, даћете Богу страшан одговор за ону крв, којом се обливало срце ваше жене, остављене због прељубнице. Јер вас је Бог сјединио с вашим женама. Вама су невине, добре девојке дале све драгоцено што су имале, а пре свега своју девственост, чистоту тела и срца, своје стремљење ка љубави, не само породичној него и вишој љубави - Божанској Љубави.
Оне су чекале и чекају да ви будете њихови чувари, да им помажете да иду путем светости и целомудрија. Са њима је требало да идете заједно целог живота тешким каменитим путем који води у Царство Божије. А ви сте отишли у дом блуднице. Зар никад нисте чули речи апостола Павла: Брак у свему да буде частан и постеља непорочна; јер ће блудницима и прељубницима да суди Бог (Јевр. 13, 4).
Како се усуђујете да газите ногама чистоту женског срца!? Шта радите заборављајући да вас је Господ Бог учинио једном плоти са вашом женом!? Шта радите ви, које је Бог поставио за главу породице!? Зар не видите каке страхоте се дешавају вашој деци кад остављате жене!? Зар сами не видите оборене ка земљи погледе дечјих очију, зар не видите патње дечјег срца: ''Како се могло десити да отац напусти моју мајку!?'' И плачу и ридају, а онда постају огорчени, а затим, видевши такав ружан пример код оца, окрећу очи ка другим ружним примерима: иду на улицу, на тргове, тамо црпу из извора нечистоте, зла, несреће и гину вечном смрћу.
Зар се не плашите предстојећег Суда!? Сад се можда не плашите, зато што га не замишљате у свој сили. А кад будете изашли пред Њега, задрхтаћете свим срцем. И проклећете нечисту жену с којом сте ради задовољења похоте оскрнавили брачну ложницу коју вам је Бог припремио.
Ви, који гинете, ако не послушате моје речи, можда ће вас уразумити и задржати од пада у бездан речи Светог Писма, речи Самога Господа Исуса Христа: "Шта је Бог саставио, човек да не раставља!" – и бојте се Суда Христовог!
Схватите обавезу, пре свега пред Богом, а затим пред друштвом и државом, која вам је дата у брачном савезу. Не заборављајте речи о важности брака и градите га тако да он буде савез благословен од Самог Бога, Коме слава и держава у векове векова!
Амин.
Извор: Предание.ру