Свештеници са породицама изоловани у Цркви Светог Николе у Приштини. Сваки излазак из црквене порте носи ризик по њихове животе
ГДЕ год се протежу наша гробља, ту је и наша земља. Ови споменици су потврда да је српски народ живео овде вековима и зато ударају на наше храмове и гробља, тамо где нас највише боли - овако, за „Новости“, говори Стево Митрић, свештеник у Цркви Светог Николе у Приштини. Објашњава „да Албанци руше српске светиње и гробове јер желе да униште све наше корене на овим просторима, иако њихова гробља и света места Срби никада нису, нити ће дирати“.
- Осим светиња, они не остављају на миру ни наш народ - каже отац Стево, један од двојице свештеника који са породицама живе у конаку Цркве Светог Николе у Приштини. И њима, као и малобројним Србима у овом граду, сваки дан протиче у страху од могућих напада Албанаца, који су у среду уништили већ оскрнављене споменике на гробљу крај цркве.
- Није им било довољно што су споменике, старе више од стотину година, већ порушили у мартовском погрому 2004. године, па су их сада докрајчили ударцима чекићем - прича старешина цркве и приштински парох, отац Дарко Маринковић.
- Стално смо у страху и под стресом. Сваки пут када се нешто деси у било ком крају Космета или настане неки проблем у вези са дијалогом, ми очекујемо да ће неко искалити бес на нама. Тада људи који пролазе поред цркве односно живе у нашем окружењу почну да нас гледају другачије, да нас провоцирају, нападају, прете нам...
Отац Дарко каже да су његова деца, као и деца Митрића исувише мала и да не схватају тежину ситуације у којој се налазе. Али, зато, попадије Милица (26) и Соња (29) трпе највећи терет свакодневице у страху и изолацији.
- Наша деца се крећу само унутар црквеног дворишта или када их одведемо до Грачанице. Моји Филип (6) и Анастасија (5) још не схватају у каквом окружењу живимо, док је супруга Милица истраумирана јер је као шестогодишња девојчица преживела рат у Босни - прича отац Дарко и објашњава да и Соња (29), друга попадија, која је родом из Велике Хоче, страхује од напада Албанаца. Због тога никада се не одваја од двогодишњег Новака и две године старије Милијане.
- Ипак, трудимо да се да се понашамо најнормалније због деце, мада, сваки излазак из црквеног круга за мене и оца Стеву представља велики ризик. Поготову што ја возим аутомобил са српским таблицама. Плашим се не само напада Албанаца већ и малтретирања од полиције - искрен је отац Дарко који свакодневно у школама у Угљару и Кузмину крај Косова Поља, као и у Црквеној Водици код Обилића, предаје веронауку.
-У Приштини је до 1999. године живело више од 40.000 Срба, а сада их је свега педесетак. Свештеници приштинске Цркве Светог Николе објашњавају да је најтеже четворочланој породици Дрмончић, испред чије куће Албанци свакодневно бацају смеће, а укућане провоцирају јер им је, кажу, кућа на локацији коју би они искористили за изградњу стамбених објеката. - Најгоре је што све мањи број верника долази у цркву, јер напросто не могу и не смеју од Албанаца.
- Свесни смо да ни у кући нисмо безбедни, јер су нам ролетне спуштене и преко дана. Трудимо се да што мање бодемо очи окружењу, да нас што мање гледају - прича свештеник док се подсећа да и Албанци често траже спас крај цркве од својих бахатих сународника. Недавно су, каже, пронашли мртвог човека испред црквене капије.
- Моја супруга се ноћу буди на сваки шум, па и најмањи. Плаши се да нас у току ноћи могу напасти - открива отац Дарко, који не може да заборави ни то што га је недавно испред црквене капије пљунуо млади Албанац.
И док напомиње да су уништавање већ оскрнављених споменика осудили многобројни припадници међународне заједнице на Космету, отац Дарко Маринковић каже да га највише погађају кометари албанских медија да су Срби сами рушили своје споменике и да нема чак ни речи којима би објаснио те безумне коментаре:
- Чак је једна полицајка Ајша Ајземи, која чува нашу цркву, директно оптужила оца Стеву и мене да смо ми срушили те споменике.
Извор: Новости.рс