Сплет разноврсних историјских околности све до овога тренутка српском народу не допушта да се довољно оцркви, каже епископ крушевачки Давид.
Најновија истраживања показују да је Србија на петом месту у Европи по броју религиозних: тако се изјашњава чак 77 одсто анкетираних грађана у Галуповом истраживању, што је далеко више од светског просека од око 50 одсто. Тим поводом „Политика” истражује да ли смо заиста толико религиозан народ, или се само тако изјашњавамо, јер у појединим црквама у Србији свештеници готово да немају коме да држе јутарње и вечерње службе пошто верници не долазе.
И они који се прекрсте пре сваког јела и они који уз иће и пиће оговарају свог свештеника верници су Српске православне цркве; можда ће се и срести у цркви на неком богослужењу, један који богобојажљиво гледа у земљу и други који се очигледно досађује, али из неког разлога истрајава до краја службе. Веру доживљавамо на различите, па и сасвим супротне начине, а о томе колико смо заиста религиозни и какав је наш однос према цркви у 21. веку разговарали смо са владиком крушевачким Давидом, који је и професор на Православном богословском факултету у Београду. – Пораст броја религиозних људи не подразумева по аутоматизму и њихову већу припадност Цркви, с обзиром на то да не постоји ни једно људско биће без урођене воље за религиозношћу – за успостављањем односа са својим Створитељем – па ни онда када се ради о сурогатима Његовим, као и о социјалним сурогатима и удружењима по угледу на Цркву. Међутим, антитеизам или богоборство је нешто друго и другачије од урођене религиозности. А сада, оно што карактерише наше време јесте велика глад и жеђ на земљи за божијом речју и божијим пројавама. У односу на блиску прошлост када је Црква рецимо била поштованија и имала већу улогу него што то данас јесте и што чини, сама она данас људима је потребнија него икада раније; сами они пак данас су црквено укорењени дубље но икада. Наравно, захваљујући проласку кроз све личне и друштвене кризе планетарнога опсега – каже владика Давид.
Колико су верници данас, у доба када су границе морала све растегљивије, а разна сладострашћа надохват руке, спремни да живе по верским начелима?
Верници су спремнији да живе у складу са црквеним типиком или црквеном благодаћу, јер им се тиме омогућује улазак у тајновитости и тајанства црквенога Предања, записаног и незаписаног. А што је све равно сусрету са живим Христом и сједињењу с Њим, што је све то опет равно пуноћи црквенога начина постојања.
Да ли сте се срели са ставом који се може чути од појединих верника: „Верујем у Бога, али не и у Цркву?”
С времена на време чују се и таква исповедања вере у Бога, но не и вере у Цркву. Мана такве вере, или њена неуклоњива сметња изражена је готово на самом почетку историјског постојања Цркве речима: Коме Црква није мати, томе ни Бог не може бити Отац. Црквене хришћанске православне вере ван црквене заједнице – нема – нити ће је икада бити! Међутим, њених сурогата попут сујеверја, секташког и секуларистичког авантуризма, односно окултистичког мантрања има – но све то не спада у црквену, откривену, благодатну и евхаристијску веру!
Како наш народ доживљава своју религиозност? С једне стране, ретко ко се не венчава у Цркви или не крштава дете, али с друге стране, као да не постоји навика да се редовно одлази на богослужења, причешћује, исповеда.
Наш народ је пре свега, и упркос свему – Божији народ – укључен у Тело Христово, у Цркву Једну, Свету, Саборну и Апостолску. Разноврсна и дуготрајна историјска ометања нису га учинила нерелигиозним, неверујућим. Ако он и нема донекле навику да редовно одлази на богослужења, да се исповеда и причешћује, исти има обичај све то да чини; макар привремено. Боље рећи, стално. Чињеница је да сплет разноврсних историјских околности све до овога тренутка српском народу не допушта да се довољно оцркови! А то је већ довољан разлог да се он, српски народ узме у заштиту од безобзирне и беспоштедне критике.
Да ли је Српска црква, која је дуго била маргинализована, данас довољно отворена за вернике или би могла више да учини на том пољу?
Српска црква је и данас, с обзиром на поменути склоп неповољних околности довољно отворена за вернике, мада би она и данас могла више да учини на том пољу. Увек се може више и боље; баш као приликом градирања добро, боље, најбоље. Важно је кренути са првог степена – добро, па наставити узрастати до у сами бескрај.
Јелена Чалија
Извор: Политика