Ово је доба политике. Деценијама затомљивана и потискивана јавна ријеч, сада је покуљала из народа нашег и изгледа да сви, од малог до великог, баве се неком политиком; оснивају своје странке и траже на све стране своје присталице. Много тога се збива под оним знамењима која су десетљећима била забрањивана и загушивана. Није мало збуњених којима је немогуће да се у овој рашомонијади снађу.
Сада нарочито постаје актуелно питање мјеста и улоге Цркве и црквених пастира у свему томе. Црква и црквени служитељи били су ограничавани на најуже могуће поље дјеловања и на њему сметани и ометани, а сад, наједном, многи својатају Цркве па испаде да онај ко није са њима, није ни уз Цркву. Мене, лично, плаши искључивост и “правовјерност“ појединих политичких вођа, те ми то да су они вазда у праву и да само они воле свој народ почиње да мирише на нешто што смо, годинама, слушали и кроз шта смо већ прошли. И они ће морати да схвате и прихвате да Црква није ничија служитељка па ни њихова, и да је она изнад свих политика па и њихове.
“Царство моје није од овога свијета“, (Јн. 18, 36) рекао је Христос у оном тренутку када је грозна осуда висила над Његовом главом. Ни у том моменту, прије но што ће попљуван и разапет бити, и гвоздени клинци продерати Његово тијело, дакле, по цијену сопственог живота, он није допустио да буде увучен у овоземаљске размирице свога рода. Од овога нема бољег одговора на питање мјеста и улоге Цркве и свештеника у текућој и дневној политици. Није наше да се мешамо у те послове. Наше је да проповиједамо Царство Божије и да упућујемо да се оно најприје тражи у правди Божијој стреми а све остало да ће се додати. (Мт. 6, 33) Колико се од нас захтијева, да будемо изван и изнад овоземаљских тема и дилема, свједочи примјер Христовог окупљања својих ученика. Једнога од њих Господ позва “Хајде за мном“. А он рече: “Господе, допусти ми најприје да идем да сахраним оца својега.“ (Лк. 9, 59) И шта мислите, да ли му је Христос то допустио? Није. Исус му рече: “Остави нека мртви сахрањују своје мртваце, а ти хајде те објављуј Царство Божије.“ (Лк. 9, 60)
Црква није ничија но Божија. Свештеник је посланик (Аг. 1, 13) и посленик Божији, слуга Бога Свевишњега, (Дап. 16, 17) преносник и објавитељ воље Божије у народу. “И тебе сине човјечији, тебе поставих стражарем дому Израиљеву, слушај, дакле, ријеч из уста мојих и опомињи их од мене.“ (Јез. 33, 7) “Ко вас слуша, мене слуша, и ко се вас одриче, мене се одриче.“ (Лк. 10, 16) “Ми смо Божији сарадници – пише свети Павле хришћанима Коринта – а ви сте Божија њива, Божија грађевина“ (1. Кор. 3, 9) Отуда је на свештеном лицу превелика одговорност како ће “располагати“ са повјереним му народом Божијим. Зато, кад ту и тамо чујемо и видимо да поједини између нас злоупотребљавају или недолично “употребљавају“ своје свештеничко призвање, бакћу се тамо гдје им није мјесто, саблажњавају народ Божји и својевољно и недоучено искривљују ријеч Божију, грозимо се и стрепимо над мачем Божјим који нам се над главе надноси. Христос је својом крвљу стекао Цркву своју, и ко сам ја, или било ко други да се према тој Божијој жртви бахато односим. “Пазите – опоменути смо – на себе и на све стадо у коме вас Дух Божији постави за епископе да напасате Цркву Господа и Бога који стече крвљу својом.“ (Д.ап. 20, 28)
По природи свога бића, Црква Божија је мисијска – мисионарска. Њен задатак је да окупља, васпитава и преваспитава, усмјерава и приводи народ Царству небеском. Своје ученике Христос чини “ловцима људи“ (Мт. 4, 19) У Цркви мјеста има за свакога, за најправеднијега – ако их на земљи уопште има – и за најгрешнијега. Пита ли се доктор кога ће му и каквога ће му болесника у болницу донијети прва хитна кола која градом завијају? Условљава ли он његову расу, боју коже, вјеру, политичка увјерења, старост, моралност или неморалност итд? Па ни Црква, болница наших душа – а сви смо болесни да ни једног здравог нема – не поставља таква питања. Кад сам Господ за себе каже да он није дошао да зове праведнике него грешнике на покајање, (Мт. 9, 13) јер не требају здрави љекара него болесни (Мт. 9, 12) онда и ми, слуге Христове, немамо право да се понашамо другачије од свог Господара. Разумије се само посеби по себи да непровјерени и неувјерени не могу добијати никакве водеће ни почасти ни дужности у Цркви. То је већ друго питање.
Ово је војујућа Црква, позвана да се бори и војује за сваку људску душу. На небу је торжествујућа Црква и на небу су праведници. Што је неко – па макар и по нашим, људским мјерилима – грешнији, то је тим више “интересантнији“ за Цркву. “Шта вам се чини? Кад има један човјек сто оваца па залута једна од њих, не остави ли деведесет и девет у планини, и иде да тражи ону залуталу? И ако се догодило да је нађе, заиста вам кажем да се њој радује више него оним деведесет и девет што нису залутале. Тако није воља вашег Оца небеског да пропадне један од ових малих.” (Мт. 18, 12-14) каже нам Христос.
Црква није страначка, партијска, не припада ни једном покрету. Свештеник не би смио себе сврстати ни у једну партију, странку, покрет. Он нема право да дијели народ Божји или да се сам сврстава у народне подјеле. Ако се изјаснио за једну странку или партију, тиме се ставио на супрот другима и пресјекао могућност очинског комуницирања са оним својим парохијанима који не дијеле његово политичко мишљење.
Свети апостол Павле, сушта доброта људска и оличење најидеалнијег слуге Божијег – зачудићете се – вели за себе: “Свима сам био све, да како год неке спасем. (1. Кор. 9, 22) Јер будући слободан од свију, свима себе учиних робом, да их што више придобијем. И постадох Јудејцима као Јудејац, да Јудејце придобијем, онима који су без закона постадох као без закона, премда нисам Богу без закона, него сам у закону Христову, да придобијем оне који су без закона. Слабима постадох слаб, да слабе придобијем.“ (1. Кор. 9, 19- 22) У народу своме међу својим парохијанима свештеник нема и не може имати свој приватни живот и приватни свој став. Нешто мало његове приватности остављено му је и заштићено зидовима његовог дома. Ту је он муж своје жене, отац своје дјеце, пријатељ својих пријатеља. А ни онда, ни хиљадама миља далеко од своје цркве и парохије, он не престаје бити свештеником и слугом Божијим.
Протојереј Василије Томић
Извор: vasilijeprotatomic.com