Питате се, вероватно, а и вас, свакако, питају која је суштинска разлика између Православне и Римокатоличке цркве. Разлика има прилично јер су у Западној цркви, често руковођени духом и умом овога света, уносили којекакве новотарије које су све више удаљавале Римску цркву од Цркве Христове, Православне, али највећа разлика и непремостиви јаз који нас дели свакако је епископ града Рима, како га зовемо: папа римски. Јер Црква је, како својим Исповедањем вере словимо: једна, света, саборна и апостолска.

Православна црква се руководи начелом саборности, што значи да се сва суштинска питања вере и живота решавају на скупу, сабору епископа, свих равних и равноправних мећу собом, док Римском црквом руководи један епископ, издвојен већом чашћу и влашћу од остале своје браће. Ово је супротно вољи Оснивача Цркве, Господа Христа, јер у Цркви Његовој не смије бити да један човек – био он и звао се папа римски – одлучује у име свих него сви епископи, сабрани у име Господње и руковођени Духом Светим богословствују и прописе доносе.

Питање римског епископа камен је спотицања између Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве Православне и Римске цркве и непремостиви јаз између њих. Римљани би се лако и брзо, трчећи ако хоћете, одрекли свих баласта уведених новотарија, ма на које питање богословско да се оне односиле, а ове новотарије се, нажалост, неће одрећи, мислим, никада. Зато неће бити пуног црквеног јединства колико год нам то поручивали и обећавали.

Христос Господ, Оснивач, Темељ и Глава Цркве своје, никада није издвајао ни једног од својих апостола; ни једном од њих није дао нека већа права над другим својим ученицима него их је оштро упозоравао да не стреме за влашћу и издвајањем него за служењем свима. Кад се и апостоли препираху који би се између њих могао сматрати већим, Господ их укори: “Цареви незнабожаца господаре над њима и властодршци њихови називају се добротвори. Али ви немојте тако; него ко је међу вама већи, нека буде као млађи, и старјешина као слуга.” (Лк. 22, 25-26)

Од самом свог почетка, Црква Христова се приљежно држала воље свога Оснивача, не допуштајући ни једном свом епископу никаква већа права над другим епископима. “Законодавна власт за сву Цркву не може припадати једном лицу, ма то био и најстарији епископ у Цркви – учи нас велики Епископ далматинско-истријски Никодим Милаш (1845. - 1915.) – јер као што нема једног видљивог, самоличног поглавара све Цркве, тако се не може, по основном учењу Православне цркве, неко лице по себи толико узвисити над Црквом, да свој Цркви од себе закон прописује.” “Или зар има кога, који би могао веровати да Бог наш може надахнути правицом једнога, ма ко он био, и да ће ускратити многобројним свештеницима, који су на сабору скупљени?” – питају оци картагинског сабора, 424. године, римског епископа Целестина који се, непозван, нешто почео мешати у послове Картагинске цркве.

Једно збивање, у задње време, привлачи велику пажњу и ја бих, размишљајући са вама о начелу црквеног јединства и саборности, прословио о њему коју.

Чујете, читате и гледате, јер медији то на велике таламбасе дају, епископ града Цариграда, са титулом патријарха цариградског и васељенског, одлази на ноге епископу града Рима, званом римски папа, и са њим се грли и љуби, обећавајући му црквено јединство; отприлике, на овај начин: Да се тамо негде, кроз неку годину, састану, седну и потпишу папир; један у име једне а други у име друге цркве, и наједном, без обзира на све, или баш насупрот свему, а животу најпре: ми постајемо браћа а римски нам папа отац.

Да ли епископ града Цариграда, сада званог Истамбул, ма како се тај епископ звао и титулом се красио, има право да у име целе једне, свете, саборне и апостолске цркве Православне доноси такве судбоносне одлуке? Одговор је опет јасан и једноставан: Нема.

У духу начела саборности Православне цркве сви су епископи равни међу собом: онај, најмлађи данас, можда, негде на светој Литургији хиротонисани и онај најстарији, са ко зна каквим личним угледом и звањем. Епископу некада царског града његова браћа су дала првенство части – да просто кажем, први измећу њих у свој тањир супу наспе – али му никада нису дали никакво право власти; ни у своје име да одлучује а камо ли у име свих њих, епископа Православне цркве Христове. То што ради епископ Цариграда крајње је опасно и може по Цркву Христову, њено устројство и судбину, имати заиста трагичне посљедице.

У овом контексту слободно можете посматрати потписивање појединих наших митрополита и епископа којекаквих папира којекуда у свету.

У Цркви не сме бити деспотске самовоље, “важнијих” и мање важних, “паметнијих” од паметних. Апостоли свети били су препуњени сасуди Духа Светога, и како вели Милаш, “могли су сами изравнати разне спорове, који су се у Цркви појављивали, ипак они то нису радили, него при сваком важнијем питању састајали су се и саборно су решили истакнуто питање; а тим су хтели показати својим прејемницима како они имају у томе да поступају.” “Само у сабору епископа сваке поједине обласне цркве усредсређена је пуноћа црквене власти за ту област, исто као што је у сабору епископа све Цркве усредсређена сва пуноћа црквене власти за Васељенску цркву. Ово је основно учење Православне цркве које се оснива на божанском праву.”

Нема важнијих епископа, самим тим не постоје ни важније цркве. Благодатно струјање Духа Светога разлеже се над свим помесним црквама подједнако. “Присуство правог духа слободе и љубави чини излишном сваку борбу за власт цркве над црквом, јер су све цркве у ствари само делови једног универзалног организма Христове цркве, у којој за свакога има места, и сваком – за царском трпезом. Нема ту “већег” и “мањег” , као што нема Грка ни Јеврејина, обрезања, ни дивљака ни Скита, роба ни слободњака, него све и у свему Христос.“

Протојереј Василије Томић