Традиција коришћења речи у молитви које су упућене Господу нашему и Спаситељу Исусу Христу родила се још у временима Јеванђеља, када су се људи који су се сусретали са Христом обраћали Њему и молили Га за помоћ. Најближи Христови ученици – апостоли – видели су и знали дејственост такве молбе. Тако су први хришћани почели да призивају Име Христово и у црквеној и у личној молитви, а то предање никад није јењавало. Молитва коју ми данас зовемо Исусова молитва обликовала се у познате нам речи већ касније, када су посебно ревносни подвижници почели да напуштају свет и одлазе у пустињу. Призивање Имена Божјег била је за њих жива потреба. Искуство тих древних отаца записано је у књигама „Добротољубља“.

Необична снага

Постоје различита мишљења о томе ко и на који начин може да врши Исусову молитву. Неки светитељи су сматрали да она има необичну моћ преображења људског ума и исцељивања душе. Наравно, уз услов да се према молитви односи разумно и одговорно. Они су саветовали вршење молитве не само пустињацима, него и свим хришћанима који живе у свету, па чак и онима који су тек почели свој духовни живот. Сматрало се, да ако се та покајничка молитва стално буде вршила са пажњом у срцу, биће на добробит човеку и очистиће од многих грехова чак и оне људе који нису духовно високи. Други су оци, напротив, сматрали да ту молитву не може да врши било ко. Особито ако се користи стално. Као што пламен који се разбуктава треба све више горива, тако и молитва срца која стално јача тражи од човека све више напора, тражи да се он у потпуности преда и посвети молитвеном делању – умном делању. За то молитвено делање човек мора да се припреми кроз пост, суздржавање од разоноде и строго поштовање Христових заповести. Без ове основе молитва може да учини духовну штету.

Из „Добротољубља“ знамо да је једна од највиших степени умне молитве – созерцање. То је посебно стање за које су свети оци рекли да је то предворје Царства Божјег. Душа је у созерцању толико узвишена и очишћена од страсти да се уз молитву на тајанствен начин спаја са Христом и постаје способна Га види. За нас је, међутим, то делање превисоко. О таквом стању можемо само да читамо у књигама. Подвижници нашег времена кажу да савремени човек, који је изгубио пуноћу живота, више не може да досегне такве степене умне молитве. Стога неким људима – а посебно тако бива са неофитима (новокрштенима) – који страствено почињу да призивају у молитви Име Господа, прете опасности са којима они нису спремни да се суоче.

Храна за душу

Сваки верник има жељу за молитвом. Свети Григорије Палама каже: колико је људских душа у свету, толико је и разина и начина молитве. Сваки уноси у молитву своје искуство, своје осећаје. А сви имају различите осећаје. Нетко од малена има молитвени дух који му је дан по благодати Божјој, па одмах зна да се моли. Други пак морају да прођу велик животни пут и тек по средини тог пута схвате да је потребно молити се. И почеће да раде мале корачиће, да уче основе.

Молитва је неопходна храна. Ако је човек жив, значи да му треба храна. Ми једемо неколико пута на дан. Исто тако радимо и духовно, јер душа такође треба храну. Но ту је потребно разумевање. Треба нам жива потреба за живом водом, а не само формално делање, навика или обредност. Жива вода је реч Божја. Када човек ожедни, тада почиње правилно грађење молитве. Јер, ту већ сам Бог гради молитву. Речено је да без дејства благодати не можемо да се молимо, па чак нити да се обратимо Богу: „Ава, Оче“, без, како каже апостол Павле, Духа Светога. Дух Свети нам ставља у срце молитву и обраћа нас к Богу Оцу Небескоме и ка Христу.

Код људи који воле молитву мења се чак и вањштина, неовисно о томе јесу ли мирјани или монаси. Наравно да вањштина није убедљив знак, али се по човековом лицу свеједно види је ли он молитвеник.

Молитва је пут који води човека према Богу. И ако човек стане на пола пута, може да изгуби оно што је већ стекао. Молитва васпитава високу, врло истанчану племенитост. Душа постаје разумна, одступа од грубих страсти, прозрева и укрепљује се у вери. Дух Свети делује и у молитви и у Светом Писму. Човек почиње да види дивну хармонију Божанске Речи, Светог Писма. Зато што молитва припрема срце човека као сасуд који затим у себе улива све дарове благодати Светога Духа. Без молитве се то не може постићи. Добар плод молитве је смирење срца, када срце постаје чисто. А са чистим срцем човек може да види Бога. Човек почиње да види у себи дејство страсти и дејство благодати Божје и почиње да схвата што иде од палих духова. И даље, ако се човек доиста труди, почиње да види саму бит свих ствари. Ако хришћанин пролази молитвени пут ревно али смирено, имаће духовне плодове.

Усредсређено и опрезно

Мислим да мирјани могу вршити Исусову молитву. Али то треба да раде у складу са својим снагама, помало, и у континуитету. Светитељ Игњатије Брјанчанинов и посљедњи оптински старци поучавали су да савремени човек мора да приступи Исусовој молитви усредсређено, опрезно и једноставно. Не треба одмах желети доћи до неких стања попут просветљења душе и ума. Молитва мора да се врши у простоти срца. За време мога пастирског служења већ је било неколико случајева када су људи према савету младог свештеника почињали да врше непрестану молитву, што их је довело до лошег психичког стања, из којег сами више нису могли да изађу. Било је чак и случајева да су неки починили самоубиство, јер су преревносно кренули у умно делање за које нису били припремљени.

За почетак је потребно стећи опште молитвено искуство и тек онда постепено прелазити на Исусову молитву. Али врло је неразумно имати висока очекивања. Чак и опонашање светитеља у молитвеном делању може да буде опасно. Још је у 4. веку свети Јован Лествичник упозоравао да је потребно читати оце и поучавати се њиховим високим духом, али да је врхунац безумља опонашати њихову молитву. Разлог је у томе што молитвеник не сме да буде самовољан, већ подстакнут Духом Божјим. Зато ја увек упозоравам: ако се има жеља и ревност, онда прво треба да се научи оно што је потребно за молитву, а то је пажљивост, усредсређеност, уздржање и разумност.

Ми нисмо достојни оних речи које изговарамо у молитви. Ја нисам достојан ни да се обратим Богу. Боже, како могу да предстојим пред Тобом? То предстојање и јест молитва. На сваком месту владавине Његове, благослови душо моја Господа. А место „Његове владавине“ је оно место где вршим молитву.

Како не пасти у прелест?

Треба се прво научити искрена, једноставна и чиста молитва. Јер многи који почињу да читају јутарње и вечерње молитвено правило брзо се од њега уморе. Кажу да им је већ досадило, да не осећају ништа. Моле допуштење да се моле својим речима. Па хајде, кажем, молите се својим речима. Али молитвена реч мора да буде истинита, мора да славослови. Један је од светитеља рекао да се у молитви човек мора спојити са речју исто као што се душа спаја са телом. Видите како је то дубока метафора. Ако нема тог јединства, молитва нам брзо досади. Почиње да се чини формалном, хладном и слова не иду у душу, због тога што човек није изградио правилан приступ молитви. Није доживео, није осетио молитву у себи. Чак и ако си некад доживео неко молитвено искуство, оно ће бити заборављено. И врло ће брзо прерасти у аутоматизам и вршићеш само обредну страну: изговарање, читање али не и мољење.

За молитву су потребни заинтересованост, пажња, жеђ за молитвом и истинитост. Молитва је жива потреба. Мени је потребно овог дана и овог тренутка да се изразим у молитви, да станем пред Богом и кажем:

„Боже, ево стојим пред тобом, дан ми је прошао у сујети, изгубио сам негде унутарњу слободу, препустио сам се непотребним мислима и бригама, имао сам проблема…“ Морамо да се обраћамо Богу онакви какви јесмо. Сам живот нас учи молитви, Бог нас учи, Црква нас учи. Те лекције не смеју да прођу узалуд. Само тада почињемо да схватамо шта је то Исусова молитва. Тада ће „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј мене грешног“ бити вапај. То је све моје биће сабрано у живом Господу, то је струја моје унутарње енергије која покушава да изађе напоље. Управо тада можеш да вршиш Исусову молитву и дању и ноћу. Само тада Исусова молитва почиње да делује.

Искушења

Када човек заиста заволи молитву, када му се дух распламса, тада – како учи светитељ Игњатије – Исусова молитва почиње да прелази из речи у срце. А молитва срца, ако се врши пажљиво, почиње да обузима и умне сфере душе. Само тако умно-срдачна молитва може да постане доступна за савремене хришћане који су се у потпуности посветили Богу. Свештеници, монаси и благочестиви мирјани који су далеко од свакодневних брига и туге могу да узму тај Божански дар те почну да врше умно-срчану молитву на корист душе.

Мој је савет за почетак овакав: треба се макнути од обичне сујете – од радија, телевизора – и усредсредити се на мирном месту где се може стећи молитвено расположење. Ако временом почнете да се озбиљно бавите Исусовом молитвом, морате тражити људе који су прошли тај пут и имају искуства и са њима причати о свом стању. Почетнику је потребан помоћник, зато што активност духа делује на душу, психичко стање и на живчани систем. Она буди у души различите кретње које можда раније тамо нису ни биле. Када човек стално врши умну молитву, у њему почиње да се буди оно што је скривено, оно са чиме се обично човек никад није сусрео. Има сличан закон у физичком свету: што је моћније и веће неко кретање, то је више вањских фактора увучено у то кретање. Исто је са Исусовом молитвом. Ако се врши са трудом и напрегнутошћу, може да пробуди пуно тога из осећајног и имагинарног света, особито ако немамо покајног осећаја. Све негативно у нама, засад скривено, показаће се и може штетно да делује на душевно стање човека.

Да ли човек иде по правилном путу у свом молитвеном дејству можемо видети према плодовима. Плод неправилне молитве може да буде гордост ума. Човек почиње да се моли хвалисаво, покушава свима показати да се моли дуго и да уме да врши Исусову молитву. Еванђеље каже: ако хоћеш дати Богу срдачну молитву, „уђи у клијет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу своме који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно“ (Мт 6,6). Ако човек не уђе у своју унутарњу одају са смирењем, са дубоком вером, покајањем и пажњом, његово ће се дејство претворити у фарисејство или у гордо самопотврђивање. Често такви људи почну да пате од живчаног поремећаја које је приметно другима: нервозни и нагли покрети, превелико узбуђење, жеља за препирањем и доказивањем. То нам даје до знања да човек погрешно врши молитву.

Не сме се улазити у духовни свет без разумевања. Сваки корак мора да буде проверен и духом Еванђеља и духом заповести Господњих, предањем и учењима Цркве, мислима светих отаца. Човеков разум мора да буде чист и јасан како би разликовао правилне и лажне путеве.

Самопокретно делање

Код молитве долази до сједињавања свих наших способности. Понекад се човекова машта пробуди и тада му се чини да је то духовно лебдење. У стварности, то „лебдење“ није духовно већ имагинативно. Духовни оци, делатељи Исусове молитве, увек су упозоравали на ту саблазан.

Сматрам да је бројаница неопходна и врло важна за вршење Исусове молитве. Када прсти држе бројаницу а уста говоре молитву наглас, то помаже да се усмере све снаге на молитву и у њој буде сабран. Срдачна пажња, изговарање наглас и пребирање бројанице заједно помажу да се све душевне снаге „увуку“ у молитву. Чак и ако приметиш да молитвена мисао може да побегне, осећаш како бројаница спречава то бекство мисли. Држиш бројаницу чврсто и кроз тај осећај молитвеног реда, она помаже концентрацији мисли.

Ако се у читању молитве речи стапају у једно и престајеш да је разумеш, треба прекинути такву молитву. Чим мисли почну да скачу наоколо, настане непажња или безвољност – лењост, слабост и друго – треба одмах стати. Боље прочитати педесет молитва и смирити се, него прочитати три стотине аутоматски, механички.

Понекад се Исусова молитва може читати на литургији. Они који се дуго баве молитвом могу доћи до разине када се молитва наставља и док спаваш и будиш се. Човек не зна да ли се молитва уопште завршила, да ли је икад стала, а она сама иде даље. И ето, када човек досегне ту разину, може да стоји на литургији и пажљиво слуша речи литургијских молитва а у срцу ће саме од себе звучати речи: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног“. То је самопокретна (или самодвижна) молитва. До ње се може доћи преко пажљивог, побожног призивања Имена Божјег, када молитва преузима све разине подсвести.

Молитва је наша обавеза. Свети оци кажу да је молитва лака ако ти је дата благодат – молиш се и као да летиш на крилима. Ако се благодат одузме, молитва постаје тешка. Чак се може појавити дух противљења молитви. Али, трпи! Кажи овако: „Господе, нисам достојан молитвеног обраћања. Ја сам разгневио Твоју благост“. Ако те дух противљења снажно искушава, смируј се и он ће отићи. Јер дубока молитва увек изазива искушења. Као када запалиш свећу, снажан ветар може да је угаси. Тако и молитвене пламенчиће гасе демони. Али треба у себи тај пламенчић поново запалити. Нека буде мали, али мора да стално гори у души. Довољно је да светиљка гори у дубини срца.

превод: Михајло В.
извор: Нескучый сад