Кад бисмо имали могућност да видимо у каквом стању су људске душе, вероватно бисмо видели да је то стање увређености. Сви се осећају некако ускраћенима, заобиђенима, повређенима, као да их је неко увредио. Можда је стварно тако. Међутим, читава ствар је у томе како ово доживљавамо и у односу који сами градимо према непријатним догађајима који се дешавају.

Увреда увек представља изневеравање извесних нада. Надали смо се да ће нас неко схватити, да ће нам помоћи или опростити, али се то није десило. Сматрали смо да ће нам други човек изаћи у сусрет, али се он уместо тога окренуо од нас или нас је сурово одгурнуо. Нада је срушена и уместо ње се појавила увреда.

Ма колико чудно било, човек који крије увреду у себи, сам себи наноси патњу. Наизглед, мучи се због потпуно објективног угњетавања од стране других, али га заправо муче сопствене мисли и осећања. Како је једном тачно приметио светитељ Игњатије (Брјанчанинов), човек не пати највише због непријатности које су му се десиле, већ због тога што их изнова доживљава у себи. Развијајући ову мисао додаћемо да прежвакавајући у себи увреде, сами себе разједамо.

Код једног старца је дошао ученик и упитао је шта да ради увредама које се појављују због неправедног односа других људи према њему. Старац му је понудио следећи савет: „Сваки пут кад се увредиш, стави за пазух кромпир.“ Ученик је прихватио савет и помало се накупило толико кромпира да је то почело да га оптерећује, а затим је ово поврће почело и да трули. Тада је ученик поново дошао код старца: „Не могу више да носим овај смрдљиви терет.“ „Непријатно ти је? – упитао га је старац. – Али како дозвољаваш себи да у души носиш увређеност на друге људе?“ Заиста, увреда је оно што труне у нама, што мучи душу неиздрживом тежином и не даје нам мира.

Има још једна занимљива појава. Наизглед, наше увреде нас одвајају од људи који су нам нанели зло. У ствари, свака увреда нас и даље повезује с оном неправедношћу или штетом коју нам је нанео онај ко нас је увредио. Због тога што човек који је унутрашње слободан у свом срцу више не крије увреде – он је слободан и миран – док је онај ко се потчинио увредама унутрашње окован, притискају га и муче његове жалосне успомене, утисци и неправедност коју је претрпео. Како овакав човек може бити срећан?

Ма колико чудно то било, увреду често изазива наша подозривост. Сами измишљамо нешто што почиње да нас вређа у односу на наше ближње. И чак смо малу несмотреност ближњег у стању да надувамо до невероватних димензија.

Вероватно јарку илустрацију овога представља позната свађа двојице познатих писаца, И.Г.Гончарова и И.С.Тургењева. Неком приликом је Гончаров у присуству Тургењева детаљно изложио нацрт планираног романа „Провалија“. Једног дана кад су се писци окупили у кући Тургењева он их је позвао да следећег дана дођу на ручак како би им прочитао свој нови роман „Племићко гнездо“. Гончаров сутрадан није дошао на ручак, већ касније. Кад су га упитали због чега се није појавио одговорио је да није позван, на шта је Тургењев у неодумици рекао да га је позвао. Чим су почели да читају роман Гончаров је приметио да су многе идеје и карактери јунака „Племићког гнезда“ зачуђујуће слични с идејима и карактерима из романа „Провалија“, које је раније изложио Тургењеву. Дакле, ево зашто није позван, - сматрао је Гончаров, - Тургењев је присвојио његову концепцију романа.

После извесног времена, након многобројних међусобних објашњења (Тургењев је инсистирао на томе да није свесно покушавао да краде идеје, већ да су се оне могле урезати у његову душу и да је касније сам могао доћи до њих, невезано за концепцију Гончарова) између писаца се распламсала озбиљна свађа. Затим је у новом роману Тургењева „Уочи“ Гончаров опет видео утицај нацрта свог романа. Чак је одржано суђење, у којем је Гончаров изгубио, али после којег је већ Тургењев почео да осећа огромну увреду – не издржавши, прекинуо је да се дружи с Гончаровом. И није се нашао нико ко би благовремено помирио двојицу генија. Уведа Гончарова која се све више скупљала довела га је у зачарани круг: увреда га је приморавала да сваки пут у делима Тургењева види утицај својих идеја, а ово виђење је, са своје стране, тровало његову душу неиздрживом горчином. А једном је сам признао да би се много ту могло објаснити његовим сумњичавим карактером.

Увреда се често огледа у злопамтљивости, односно у рђавом сећању, у томе што се дуго сећамо увреда и одржавамо зло осећање у односу на оне који су нас увредили. По речима преподобног Јована Лествичника, злопамтљивост је „рђа душе, црв ума“. Рђа разједа, а црв глође – како срце притом да буде мирно?

Зато најбоље правило овде може бити да не дозвољавамо свом срцу уопште да се вређа, да пређемо преко личне увреде и идемо у животу даље, поставши у нечему паметнији, у нечему опрезнији, а у начему снисходљивији према ближњима.

Зашто се вређамо на друге? Постоји неколико очигледних разлога које ако човек зна може унапред да неутралише своје увреде.

Као прво, очекујемо да други човек обавезно мора да нам помогне, да нам изађе у сусрет, као да је дужан да послужи управо нама и да нема других брига, које му не дозвољавају да нам посвети потпуну пажњу.

Као друго, као да сматрамо да се не сме десити да се други човек не уздржи, да не плане, да не буде ван себе, да нас изневери у одређеним ситуацијама, односно, не остављамо му право на грешку.

Трећи узрок наших увреда се састоји у томе што од других очекујемо да се увек исто понашају према нама. Ако наш ближњи није поступио онако како смо ми унапред сматрали, кажемо да није оправдао наше наде, да је његов поступак за нас био неочекиван. У међусобним односима с ближњима важно је имати на уму да је човек променљиво биће. И зато заправо добар човек у неким тренуцима може да плане, да изгуби доброту и љубав (исто као што је и лош човек у стању да се покаје и поправи).

Није тешко приметити да се сви наведени разлози ослањају на наш егоизам и недостатак жеље да схватимо ситуацију ближњег. Егоизам увек захтева да други служе нашем „ја“, да од њих „ја“ увек добија само корист. Ако унапред схватимо да наше потребе нису центар живота других људи и да би сами требало да се изграђујемо кроз учествовање у животу ближњих, а не да безмерно гутамо њихову помоћ, неће бити никаквог изневеравања неоправданих нада. Треба променити вектор живота од егоцентризма ка пожртвованости и неће бити увреда.

И још. У принципу, с ближњима нема проблема онај ко се не вређа.

Ако извучемо закључак из онога што смо рекли, осећај увреде у извесном смислу представља веома прецизан критеријум, кључни показатељ тога колико у свом животу остварујемо Јеванђеље. Уколико наше мисли у негодовању кипе од увреда на некога, уколико се за време разговора с пријатељима и блиским људима све време жалимо на некога то значи да је наше срце превише размажено, тражимо да нам други увек угађају, али притом уопште не подозревамо да смо сами далеко од Христа, Који у целом Свом животу пуном мука ниједном никога није увредио.

Валериј Духањин
Са руског Марина Тодић
pravoslavie.ru