На прелому младости учинио сам велики грех: у безумном покрету гордости и незнања „оставио“ сам Њега ради другог, замишљеног над-личног Апсолута. Савладавши добру навику да се молим мом Богу из детињства, у часовима медитације стремио сам апсолутном Бићу. Скидао сам са себе, како ми се чинило, све што је било везано са било каквим формама: видљивим или невидљивим, чулним или мисленим. Упорно сам улазио у мрак незнања да бих кроз ослобађање од свега пролазног достигао Онога, Што или Ко надилази границе свега променљивог, колебљивог. Догађало се да сам осећао некакав „спокој“ и нисам осећао телесну насладу од тога. При већем пориву као неименованом, светрансцендентном Бићу-Небићу видео сам сопствени ум као светлост. Нисам јурио ни за чиме на овој Земљи, само ка вечном. Истовремено сам напрегнуто тражио израз у слици лепоте која је својствена скоро свакој природној појави.
Тај период мог живота би неко могао сматрати пуним надахнућа, али га се ја уопште не сећам са љубављу: схватио сам да сам се предавао својеврсном „успокојењу“ које је по својој природи представљало самоубиство у метафизичком смислу. Из тог лажног положаја никада не бих изашао сопственим снагама, али се Господ сажалио на мене и стигао ме, можда у последњем тренутку. Учинио је чудо милосрђа посетивши моје срце које сам дуго времена покушао да пренебрегнем. Не видим начин да детаљно говорим о духовним догађајима тог времена. Као у тренутку ми је постало јасно до очигледности да ме моје вештачко погружење у апстрактну умну сферу неће одвести аутентичном познању о Прво-Почетку свих ствари. Кроз моје аскетско избављање од свега релативног нисам достизао реално сједињење са Оним кога сам тражио. Моја мистичка искуства су имала негативан карактер. Преда мном није стајало чисто „Биће“, већ смрт за мене целог, укључујући моје личносно начело.
Медитације су доводиле до спокоја у односу на овоземаљску расејаност бригама – пружале су ми сате интелектуалне насладе – узносиле ме у умишљене духовне сфере – постављале су ме изнад средине око мене. Философски нисам могао да замислим да је Апсолутно Начело личносно. Узрок томе је делимично било и моје учешће у заједничкој заблуди кругова у којима сам се налазио: мешање појмова личности са појмом индивидуе, док су философски оне у потпуности супротне. Као дете сам био научен да се молим Бесмртном Оцу Небеском, Коме су отишли сви моји дедови и прадедови. Тада, у дечијој вери (види Мт. 18:3; Лк. 18:17) Личност и Вечност су се лако слагали. Дакле, од дечијег узраста хришћански персонализам који сам примио у неком тренутку постао је најсуштинскије питање: да ли Биће, апсолутно, може бити лично? Моје искрено „источно“ искуство је имало, пре свега, интелектуалну, од срца одвојену, форму: аскеза умног одвајања од свега релативног. Постепено сам се убедио да стојим на неправилном путу: одлазим од реалног Бића у не-биће.
Након мог новог стицања Христа, моје „источно“ искуство које је трајало скоро седам или осам година представило се мом духу као најстрашнији злочин пред љубављу Бога, Кога је моја душа знала од раног детињства.
Најнедопустивије је мешање Исусове молитве са јогом, будизмом, па чак и „трансценденталном медитацијом“ и томе слично. Радикална разлика свих тих заблуда са хришћанством јесте у томе што у основи нашег живота лежи Откровење о личном Богу: ЈА ЈЕСАМ. Сви други путеви одводе човеков ум од личних односа између Бога и онога који се моли у област апстрактног трансперсоналног Апсолута, у безличну аскетику. Метидација као ослобађање нашег ума од било каквих слика, може да нам пружи осећање спокоја, мира, изласка из услова времена и пространства, али у њој одсуствује свесно стајање пред личним Богом; у њој нема истинске молитве, тј. лицем к Лицу. То може довести да човек који се бави медитацијом може да буде задовољан психичким резултатима сличних експеримената и, што је најгоре, доживљај Живог Бога, Личног Апсолута му може постати стран.
У тој устремљености према универзалном, трансценденталном, надличном, човек као жива личност треба да нестане. Паралелно са тим је и на Истоку људски ум тражио путеве сливања са апсолутним Бићем које надилази све оно што је карактеристично за пролазни свет. Стварао се раскид између реално постојећег и апстрактног сагледавања људског разума. У свим тим случајевима налазимо се пред раслојавањем целокупног човека које се завршава његовим потпуним уништењем.
Пут наших отаца тражи јаку веру и дуготрпљење, док наши савременици покушавају да зграбе све духовне дарове, укључујући чак и непосредно сагледавање Апсолутног Бога у кратком року. Често се међу њима сусреће склоност да се направи паралела између молитве Исусовим Именом и јоге или „трансценденталне медитације“ и томе слично. Сматрам за неопходно да укажем на опасност такве заблуде – опасност да се на молитву гледа као на најпростије и најлакше „техничко“ средство које приводи непосредном сједињењу са Богом.
Сматрам категорички неопходним наглашавање радикалне разлике између Исусове молитве и свих других аскетских теорија. У заблуди су сви они који стреме да се мислено ослободе свега пролазног, релативног, да би на тај начин прешли преко невидљивог прага, постали свесни своје беспочетности, своје „идентичности“ са Извором свега што постоји; да би се вратили њему, безименом трансперсоналном Апсолуту; да би растворили у океану надмисленог и своју персоналност, мешајући последње са индивидуализираном формом природног постојања.
Аскетски напори сличне врсте дали су некима могућност да се уздигну до надлогичког сагледавања постојања, осете одређени мистички трепет, познају стање ћутања ума након што ум изађе ван граница димензија времена и пространства. У сличним искуства човек може осећати спокој ослобођености од појава овога видљивог света које се непрестано смењују; открију у себи слободу духа и сагледавају умну лепоту. Коначни развој такве безличне аскетике је многе довело до сагледавања божанског начела у самој човековој природи, до тенденције самообожења која лежи у основи великог Пада; да виде у себи неку „апсолутност“ која у суштини није ништа друго до одраз Божијег Апсолута у створеном образу; да осете тежњу као повратку у то стање спокоја, у којем је, тобож, човек био пре своје појаве у овом свету; у сваком случају, након искуства ослобађања, у уму може да се појави ова врста мисленог скретања.
Не стављам пред себе циљ да набројим све варијације умних интуиција, али ћу из сопственог искуства рећи да Бога Истинитог, Живог, тј. Онога Који „Јесте“ у свему томе – НЕМА. У питању је природни геније људског духа у његовим сублимираним покретима ка Апсолуту. Сва сагледавања која се достижу на том путу су само-сагледавања, а не Бого-сагледавања. У томе ми за себе откривамо лепоту која је још увек материјална, а не Прво-Биће. И у свему томе спасења човеку – нема.
Архимандрит Софроније Сахаров
Извор: svedokverni.org