Првог јуна се у целом свету обележава Међународни дан заштите деце. Заштите од кога? Од манијака, педофила, усвојитеља који живе у једнополном браку?... Да, у том смислу и од њих. Али, пре свега не само од њих. Зато што данас дете има још страшнијег непријатеља. То је, веровали или не, његова рођена мајка! И ми нећемо погрешити ако овај празник назовемо баш овако - „Дан заштите деце од рођених мајки“.

За време Другог светског рата у целом свету је погинуло педесет пет милиона људи; сада се на нашој планети годишње убије шездесет милиона нерођене деце. Социолози наводе да се, рецимо, у Русији годишње изврши између једног и по до три милиона абортуса, док према незваничној статистици, убије се чак осам милиона беба у мајчиној утроби. Уколико узмемо у обзир и коришћење контрацептивних средстава, онда добијамо астрономски број. Свега два процента жена у узрасту четрдесет година нису извршиле абортус. По најскромнијим званичним рачуницама, на једну рођену бебу долази једна убијена.

Мама, шта се са тобом десило? Ти си рађала и у рату, и  у расулу, рађала си чак и тада када нису постојале никакве гаранције да ће за месец или два цела породица умрети од глади. Ти би и сама свој живот дала само да би твоје дете остало живо. А сада - у време релативног благостања - ти сама дајеш своје нерођено дете (понекад и не само једно) на погубљење и растргнуће. У целој васељени не постоји сигурније место за бебу од твог срца. А сад, ни авион ни аутомобил, већ је материнска утроба постала место где је детету најопасније да буде. Шта се са тобом десило?

Ја често размишљам зашто жене не разумеју или не желе да разумеју на какво страшно злодело оне иду вршећи абортусе? Овог пролећа у социјално економском институту Саратова имали смо изложбу са темом против абортуса. У библиотеци су били постављени штандови са илустративним материјалом.  Долазиле су групе студената, и ми (тј. ја-свештеник и доктор из друштва православних доктора) смо им одржали предавање. Једном после предавања, мој познаник који је седео заједно са студентима пренео ми је речи једне девојке: „Па шта?“, рекла је она слушајући нас. „Моја мама је имала три абортуса и добро је“. Жалим што ја сам нисам чуо те речи и нисам успео да са њом поразговарам. Заиста бих желео да је упитам да ли заиста она не разуме да је уместо то троје убијених браћа или сестара могла бити она? Да је њена мама могла отићи код лекара и замолити га да је избави од своје кћерке?  Лекар би узео инструмент и почео да је вади из мајчинске утробе. Она би покушала да се сакрије, немо би вриштала, али не би могла нигде у мами да се сакрије, кљешта би допрела до свакога места. И њој би откинули руке, ноге, главу, њене делове би извлачили напоље!... И уместо ње у социјално економском институту учио би неко други, онај чија је мама одлучила да га остави међу живима. Зар не схватате ово?

Нажалост, већина људи сматра абортус обичном акушерском операцијом. Како ми је рекла једна познаница: „Раније сам сматрала да је абортус споредан ефекат брака“. У Сједињеним Америчким  Државама је сада у току велики судски процес. Суди се неком махеру за абортусе, Кермиту Госнелу. Лекар (ако, наравно, можемо тако да га назовемо) је вршио абортусе у позној трудноћи.  И када би деца, извучена из мајчинске утробе, остајала жива, он би им одсецао главу маказама. Њему се приписује седам таквих случајева. Доктору - убици деце прети смртна казна. Америку је потресла ова прича. Али оно што још више поражава у овој ситуацији је некаква ђаволска логика: Кермит је убијао и до тога, убијао је у утроби, а по закону те државе до двадесет четврте недеље трудноће он је то могао радити некажњено. Неко је израчунао да је за време „своје лекарске практике“ он лишио живота шеснаест хиљада беба. Несрећни новинари који су пратили овај процес су се сасвим запетљали у терминологији. Како назвати бебу коју су убили у утроби и како назвати ту коју су ишчупали на бели свет? Ако једну можемо да уништимо без казне, а за убиство друге нам прети смртна казна , онда би и требали да их назовемо другачије. На пример, прву „ембрион“, а другу „дете“.  Нешто тако су и урадили. Ова прича показује поглед савременог човека о светској индустрији убиства деце.

Није искључено да ће у видној будућности бити неопходно да се уведе дан заштите старијег човека.  А ја бих га назвао овако: „Дан заштите старијег човека од омладине“. Руски народ стари. Сада је просечна узраст руског човека - 40 година. То је веома много.  Ако нација настави да стари онда ћемо се наћи у ситуацији у којој ће један радно способан грађанин морати да издржава два или три пензионера. А то је веома тешко. Друштво ће почети да тражи излаз. И није искључено да ће то бити еутаназија. Ако ми сада без икакве казне у милионима убијамо сопствену децу, онда шта да причамо о старијим људима! Једна ињекција - и нема више човека. А друштво ће бити ослобођено од исплата пензија и осталих „досада“, везаних за старије људе.

Тако да су абортус и еутаназија директно повезани. О томе би требало да се запитају они који живе „за себе“, не желећи да испуне свој живот нечим тешким, на пример, децом. Требало би да се запитамо бар због свог интереса.

Драги читаоче, за ово време за које ти седиш пред рачунаром, размишљаш о прочитаном или пишеш коментаре, у нашој земљи, ако узмемо најскромније рачунице социолога, је убијено триста нерођених беба. Триста! За сат времена! Сходно томе, за један дан биће уништено три хиљаде шесто људских живота.  И то ће се десити чак и на Међународни дан заштите деце, када ће највероватније у земљи бити одржане некакве патетичне акције, причаће се некакве правилне речи...

P.S.  Највероватније, свако од нас би тада хтео да машта. Машта о томе да ће се са неком мамом или женом лекаром  тога дана десити чудо. И оне ће одједном одустати од убиства бебе.  Одбиће да учине такво злодело. И беба ће остати у животу! И болесној старој мами тај син или кћерка ће моћи да оде у апотеку по лекове или да донесе  чашу воде.  А можда се може десити да ће жена лекар на самрти, на прагу вечности, схватити шта је урадила и позваће свештеника и доћи ће та неубијена беба, а сада већ свештеник, и прекриће њену главу епатрихиљом. Али, то су само наша неозбиљна маштања... А дело, макар било и најмање, увек ће бити боље од свих великих маштања... Напора на том бојном пољу, у сфери заштите деце и породице, заиста има врло много.

Свештеник Дионисије Каменшиков
Извор: православнапородица.орг.срб