Одгајан сам у духу традиционалне римокатоличке духовности. Пошто су велика већина Словенаца екуменисти, тако бијах и ја одгајан у духу поштовања према православнима, сматрајући их браћом у Христу и практично „равноправним“ са римокатолицима.
Међутим, прво што је у одређеној мери пореметило мој поглед на православље било је сазнање о Благодатном огњу, то јест о његовом чудесном силаску у Јерусалиму, у Христовом гробу на Велику суботу сваке године. О томе ме обавестила моја мајка, нашавши на јутјубу снимак овог догађаја, додајући притом како православнима ово представља, из године у годину, потврду како се и даље налазе на правом путу.
У првом тренутку ово ми је представљало коначну потврду истинитости и благодатности православља, а затим појавиле су се мисли: „како је могуће и зашто нам свих ових година нико није рекао за ово величанствено чудо?; како то да је примање Благодатног огња ексклузивна домена православних?; ако православни поседују тако големо нешто као потврду, која је наша, томе слична, упоредива потврда, гдје смо ми у свему томе?“ Но, те су мисли после одређеног времена полако ишчезле и нисам више толико размишљао о томе.
Неколико месеци после тога назвао ме једног дана један пријатељ и упитао ме би ли хтио да идем са њим у посету манастиру Острог у Црној Гори. Знао сам како се ради о врло познатом и значајном православном ходочасничком месту и одмах сам приволио. У Острогу смо се задржали два дана, ноћили у конаку, присуствовали Светој литургији и вечерњој служби. Ту сам се осјећао на један сасвим нови начин – тешко је то ријечима описати; као да сам дошао кући, у духовном смислу, у нешто исконско, осјећао сам се безбедно и заштићено као никад пре тога. И дубоки мир.
Посетили смо и једног старијег игумана недалеко од Будве, који ми се јако дојмио. Вратио сам се кући пун нечега новог и са великом жељом за даљим упознавањем православног хришћанства. Тешко је рећи шта је у раздобљу које је следило било кључни фактор, али бих издвојио: „Избави нас од лукавога – Како се сачувати од духовне обмане“ (књига коју сам купио у Острогу); акатисте које сам почео да читам; предавања о. Арсенија Јовановића на јутјубу, а затим и о. Рафаила Бољевића и о. Јоила Булатовића; дела Светитеља Игњатија Брјанчанинова, Теофана Затворника, Јована Кронштатског, а поготово дело „Православна црква и екуменизам“ Аве Јустина Ћелијског; затим дела о. Серафима Роуза, о. Данила Сисојева, Рафаила Карелина, Георгија Максимова, мисионарских блогова „ПМЦ о. Данил Сисојев“ и „Упознај православље“, те врло отрезњујуће, смијело и недвосмислено указивање једне дјевојке на једном форуму кад сам изражавао колебљиве и неспојиве замисли. Она ме је и упознала са радом о. Рафаила Бољевића.
Упоредо са упознавањем православља расло је и моје уважавање, дивљење и захвалност према српском народу, а на којег сам почео да гледам као на истински алат Божије милости, као на народ који је с великим жртвама непоколебљиво сачувао Истину за све остале на овим просторима, па тако и за мене самог. У том светлу, на посве нови начин, почео сам сагледавати и неке догађаје, како из историје, тако и из садашње збиље овог народа.
Све време истраживања и проучавања Вере упорно, до задњег даха, покушавао сам да одбраним римокатолицизам, да га ипак некако оправдам, да останем у њему, да сва та нова сазнања, спознаје и доживљаје некако спојим са њим.
Међутим, стигао је дан кад ми је једноставно постало јасно како је Православна црква та иста и једина Црква Христова, а да је ван ње нема, и како се ту налази права духовност, а тамо прелестна, те је стога неопходно да примим Свету тајну крштења, уколико желим да закорачим на пут сједињавања са Господом, без чега нема спасења и вјечнога живота.
Један ме је пријатељ покушавао одвратити од тога, плашећи ме клеветама о православним Србима у тој општини – како се ради о српској мафији којима вера служи као маска, како је то један затворени српски клан, итд. Није ме све то оставило равнодушним али је све оно што сам сазнао и доживио било јаче од те неизвесности, па и неке врсте страха шта ће бити, како ће ме примити као Словенца. Скупио сам храбрости, позвао свештеника најближе парохије СПЦ, отишао тамо на Свету литургију на Цвети, а после литургије на Велики четвртак лично сам се упознао са свештеником, испричао му накратко о свему и изразио своју жељу. И свештеник и вјерници толико су ме лепо примили и прихватили да ми је лакнуло у потпуности.
Свету тајну крштења примио сам на дан прослављања Св. Јована Богослова (21.5, односно 8.5), који ћу касније прослављати као своју крсну славу. За крсно кумство замолио сам једног другара, рођеног у Словенији, али родом из Републике Српске, са којим сам се спријатељио око годину дана пре тога, и он је одмах прихватио. За неколико месеци крстила се и моја мајка, са којом сам све ово време водио многе разговоре на ову тему. И сам бијах изненађен колико се лако и природно одвијало то усађивање нове духовности и општег погледа на живот и свет око себе, као да је то одувек било део мене, само што беше прекривено наслагом.
Сав ми је овај пут у великој мјери олакшала и чињеница како сам много прије тога, годинама уназад, савладао и језик и ћирилично писмо јер ме је то јако интересовало, могу рећи како ми је то био хоби. Кад сам касније читао у делу о. Данила Сисојева „Ван Цркве нема спасења“ како Бог увек открива себе онима који га искрено траже, између осталог и на начин да им живот среди на начин који им омогућује лакше да Га спознају, разумео сам и то своје претходно занимање за српски језик и писмо као део Божијег промисла јер вјерујем у оно: 'ко верује у случајност, не верује у Бога'.“
Извор: часопис Идентитет