Два човека ноћу гледају кроз прозор и виде на улици путника. Један каже: “Вероватно је ово страшан разбојник. Пљачкао је, убијао, пио, блудничио и сада једва вуче ноге”. Други одговара: “Ма не, шта ти је! То је диван човек. Он је вероватно цео дан тешко радио, и увече је отишао у цркву на службу. Потом је још неком помогао, и сада иде кући”. Хајде да најпре оправдавамо људе, а не да их осуђујемо.

Мислим да је одговор на то шта је радост следећи: то је спољашња пројава љубави. Када у било којим ситуацијама, и са било којим људима можеш тако да разговараш, и тако да им погледаш у очи, да у њиховој души постане светлије, чистије. Увек је пријатно налазити се поред радосног човека.

Сећам се свог првог сусрета са познатим старцем Кирилом (Павловим) из Тројице-Сергејеве Лавре. Тада сам још био студент семинарије и одлазио сам код оца Кирила због егоистичних осећања: сви одлазе код њега – и ја треба да се прикључим духовности … После дугог чекања дошао сам и ја на ред. Отац Кирил ме је позвао у своју келију, поставио на столицу, поћутао и поклонио иконицу. А ја сам буквално био ван себе, и збуњено га посматрао. И отишао сам од њега са чудним осећајем радости. Тај осећај је сличан оном када са мраза улазиш у топлу собу: одмах те обузме топлина. А у овом случају – љубав. Тада то нисам очекивао и запамтио сам тај први сусрет за цео живот.

Злато тоне, а смеће испливава…

О верницима који се не осмехују могу да кажем… Знате, злато увек тоне, а смеће испливава и упада у очи. Уколико мало умириш своју раздражљивост у односу на друге и пажљиво се осврнеш око себе, обавезно ћеш угледати те скривене златнике. Знак тога да је човек на правилном путу у делу спасења своје душе је радост и љубав. Господ је јасно рекао ко су Његови ученици: њих ћете познати по томе што ће они љубити једни друге. И поред свега, постојање у цркви људи са знаком “минус”, не значи да нема никога са знаком “плус”. Уколико желиш да нађеш нешто боље, обавезно ћеш га и наћи.

Да рутина не би заклањала Христа

Да ли је твоја радост права или не може се видети по плодовима. На пример, људи су се окупили на пикнику ван града, направили су ражњиће, весело поразговарали, попили и разишли се. Чини се да је све прошло како треба. А ујутру је једног болела глава од мамурлука, други је бројао колико је његових тањира разбијено и изгубљено, трећег је болела нога: јуче је ишао да се купа и повредио се.

Духовна радост је сасвим другачија. Свако од вас је вероватно имао такво искуство. Дођете, на пример, на концерт класичне или народне музике, који нема никакве везе са Православљем.

На пример, у Москву сваке године долази Кубански хор, и ја увек идем да га слушам. И знате, они почну да певају и човек плаче. То је знак духовне радости.

И ујутру се будите лаког срца, глава вас не боли и не жалите за протекло вече. Сам Спаситељ, апостоли, и пророци кажу да је радост један од основних момената Божијег постојања. И веома је важно да верујући човек, који је духовно образован и који испуњава спољна правила не изгуби ту радост и да не иде са намрштеним и суморним лицем, како данас неки раде, сматрајући да је то важан показатељ њихове вере.

Дешава се и следеће. Човек се осећа лагано и радосно у цркви. Излази из ње као на крилима: “Спреман сам да загрлим цео свет!”. Улази у метро и тамо му неко стаје на ногу. И како то често бива, нагазили су нас мало, а добили су много: “Ах, ти краво гледај где стајеш!”. И благодат је од њега одлетела, а уместо ње је настала празнина. А потом почињу размишљања о овоземаљском: “Сада ћу доћи кући и треба толико тога да урадим… Да направим ручак, да укорим старијег сина јер вероватно није урадио домаћи, да учврстим полицу …”. И тако човек као да и није био у цркви. То јест веома је важно умети сачувати ту крхку радост.

Енглески писац и богослов Клајв Луис је написао причу “Растављање брака”, која одговара нашој теми. Њен садржај је укратко овакав. Постоји дан, када из ада долази воз у рај, … И умрли грешници могу да виде чега су се лишили. И тада се у рају срећу двојица људи. Они су у овоземаљском животу заједно студирали на богословском факултету. Један је постао епископ и после смрти је доспео у ад, а други је постао богослов и доспео је у рај. Он је говорио епископу: “Слушај, ти треба да се попнеш на ову гору до зоре. Тамо че те срести Христос и тада ћеш остати тамо заувек. Хајдемо брже. Помоћићу ти”. А епископ одговара: Схвати, код нас тамо у преисподњи је заказан богословски кружок. Ја треба да наступим са извештајем на тему Христа: какав би Он био да је доживео 50 година. Попео бих се са задовољством, али не могу” – “Какав кружок! Ево горе, остави све и пођимо!” – “Скоро ће кренути воз, могу да закасним. И мој извештај …”. И одлази и не попевши се на гору. А Христос је био сасвим близу нас. Требало је само збацити са себе сву ту рутину и поћи Му у сусрет. Та надменост заклања радост од човека, заклања Самог Господа. То не значи да треба престати прати судове или усисавати – не, постоје неопходне ствари, а ја само говорим о односу према њима.

“Радости моја”

Постоји још један моменат који је повезан с радошћу. То је заштитно средство од било каквих скандала. Уколико ти све пребацујеш на веселу страну, онда се за тебе неће везивати – а ти се нећеш наљутити. Као што знамо Серафим Саровски је дочекивао свакога са речима: “Здраво, радости моја!”. То је јединствени светитељ, који је бежао од света, а сам свет је хрлио к њему. Чини ми се да су речи “радости моја” изговорене са љубављу – то је оно што може да разоружа грубијана у породици. Специјално се ограничавам на породичне проблеме зато што знамо да ближњега треба љубити. Али колико је лакше волети га на дистанци! Кажу да се љубав према ближњему мери километрима: што је даље, то је љубав јача. Када човек који живи поред тебе хрче, псује, пије… онда је веома тешко волети га када лежи непомичан на кревету у нетрезном стању или се ваља поред улазних врата.

Позвати радост у наш живот је исто што и привити од јабуке орхидеју. Не ићи са тим намештеним осмехом, нити приморавати себе да све грлиш и вичеш: “Ја вас волим!”. И овде нам Господ даје веома јасан одговор. У 15. глави Јеванђеља по Јовану се Христос директно обраћа нама. Он упоређује Себе са чокотoм, а нас са лозама, а наша дела са виноградским грожђем. И тамо се још каже да ће нам Отац Небески дати све што затражимо, само да плодови тога буду добра дела. Виноградска лоза се храни из два извора: из земље добија сокове и воду, а из ваздуха – сунчеву светлост. То јест мора да постоји хармонија нашег општења са светом небеским, духовним и са овоземаљским. И наш плод треба да се рађа такав, да је нашим ближњима лако да живе поред нас.

Дешава се да се блиски човек радује, како ти се чини, некој бесмислици. Рецимо, победио је његов омиљени фудбалски тим. Не треба му кварити расположење: “Шта, зар се завршио твој глупи фудбал? Иди по млеко, јарче!”. Извините за грубост, али споља све може да звучи много мекше, али се у души смућујемо а нашем ближњем смо покварили добро расположење. Уместо тога, порадуј се са њим и поседите заједно. Можда ће увидети да га разумеш и престаће да пије или ћете се зближити.

И најважније је да се радости не може научити, уколико је човек не осећа. Он сам то треба да схвати. А иначе ће се сви свети окупити и упитати те: “Не гледај оваплоћење овоземаљске туге. Осмехни се жени, деци. А зашто те твоји рођени растужују?”. Као што је немогуће приморати човека да буде верник, док он сам не дође до вере на основу свог искуства. Такав човек може да ти се смеје, и да те вређа. А потом ће остати сам и размислити: “Како је он добар, ништа лоше ми није урадио и после њега ми је лако на души”.

Безусловно, у трагању за радошћу веома помаже Свето Писмо. У њему има толико места која откривају човеку свет духовне радости. Ми свако јутро устајемо и огледамо се, перемо зубе, чешљамо се и облачимо да бисмо били пристојни пред људима. А Свето Писмо је огледало наше душе. Завириш у њега и кажеш: “О! Како си се пријатељу изопачио. Треба нешто променити, треба се потрудити”. Ми чак не можемо ни да замислимо шта нам је Господ подарио. Ту малу књигу – Јеванђеље – човек може да чита током целог живота и сваки пут да открије нешто ново, и да живи по томе.

Господ нам је дао предивни почетни капитал: ум, срце, душу. Ми не смемо све то да протраћимо, као млађи син из познате Приче о блудном сину. Али не треба ни као старији син да тражимо од Оца награду.

Најбољи пут је царски, средњи: покајање и смирење млађег сина и трудољубивост старијег. И добија се предиван радостан човек.

Свештеник Игор Томин
За Фондацију Пријатељ Божији превео: Петар Волков
Извор: Православие и мир