Бог призива, а човек се одазива. Бог промишља о једном човеку исто као и о народима. Призива нас да му се обратимо, да иштемо помоћ да би нам помогао, да молимо милост да би нас помиловао, али да то учинимо свесно, одговорно и слободно.
Чиме и како призива? Путеви и начини Његови су безбројни. Једно је трпљење невоља које приводе покајању. Србе очигледно призива и позива на покајање, јер невоље које трпимо нису само кушање тајне безакоња, него испијање чаша гнева Господњег, апокалиптички опомињућег.
Покајање нам је неопходно, јер лутамо лавиринтима беспућа веома дуго, а може потрајати још дуже, и само се покајањем можемо вратити на Пут прави. Оно је истовремено и признавање пропасти и пада у коме се налазимо. И прихватање помоћи Божје која је неопходна нашој немоћи.
Хвала Човекољубивом Господу који нам је оставио време за покајање. Да није овог спасоносног лека духовног, ниједан се човек не би спасао. Покајање је суђење самоме себи пре страшног суда Божјег. Другога пута на Небо нема. А Господ покајанима не само да опрашта, него и дарује своју благодат Духа Светога. Неће се спасти само они који не буду хтели да се кају. Без покајног плача на земљи нема среће ни радости, јер свако ко се искрено каје, са лакоћом подноси невоље и још им се радује, јер види да га Бог није оставио.
Најлепши цвет поштења
Нема ниједног човека да живи а да не греши, и зато покајање представља нејлепши цвет поштења; плод овог цвета је васкрсење душе за живот вечни, а миомир плода - благоухање раја благодати у души људској. Свети су говорили да њихови животи нису били ништа друго него једно непрекидно покајање (свети Антоније Велики).
Онај коме је откривен пут покајања очигледно је под окриљем милости Божје, и на њему је нарочити промисао Божји који га позива да се одвоји од земље и крене ка Небу. Црква Христова и није ништа друго него сабор покајника, покајаних грешника којима су се отвориле духовне очи и који су угледали страшно стање у коме се налазе и кренули да га помоћу Божјом поправе.
Неколико миленијума на земљи се смењују поколења људска која у плачу долазе и у плачу одлазе, а Бог све види, све зна, и ћути ...и чека. Чека на Човека. Јер, да нема невоља које чисте и снаже душу, а које помажу духовном узрастању, нико не би ступио у вечност, јер не би био достојан награде.
Непрестано покајање
Бог нас невољама васпитава, а Христов је само онај који носи Његов Крст. И ми смо дужни да носимо крстове своје и немоћи својих ближњих, јер није довољно бити добар по природи, него треба бити добар по Јеванђељу, натприродно. Заборављени од Бога немају невоља, препуштени су самима себи, а заборављени су јер су се упорно оглушивали о Божје позиве.
Непрестаним покајањем разликују се синови Божји од синова света. Без покајања нема светитеља, јер за сваку степеницу врлина јеванђеоских неопходно је покајање.
Позив Самога Господа и Светих и Анђела кроз векове не престаје, него бруји свим временима и свим световима, од старозаветних Пророка, до новозаветних Апостола, па преко Откривења и свих Житија светих: покајте се, да вас помилујем! Покајте се, и сами себе унизите, да вас Господ узвиси!
Синови света све раде супротно: сами себе узвисују, а Бог их унижује. Велики грешници су себе сматрали праведним и добрим, јер у тами греховној не виде прљавштину своју, а праведници себе великим грешницима, јер у светлости Христовој виде сваку мрљу греха на својој боголикој души.
Подвиг покајања никад није окончан, јер до краја грешимо делима, речима, мислима, осећањима. Све је на земљи подложно променама, па и наш духовни живот, зато само покајање васкрсава душу из смртних грехова, оно је лек за душу и природна побуна савести против злог непријатеља у нама и око нас.
Ко се покајао, њему се открива шта ће даље чинити. Бог бескрајном љубављу милује срца испуњена покајањем и дарује им радосно стање и осећај вишњег света. Само се посредством покајања прелази из стања душевног у стање духовно, и то једино у Цркви Христовој којој је сам Господ оставио власт да разрешује и свезује грехе (види Јн 20, 23).
Свету су потребни покајници
Смрт је плата за грех (види Рим. 6,23), и они који живе у тешким гресима, а не кају се за њих, признају да су умрли душом. Богоборном и огреховљеном свету данас треба покајника као светлост и со земљи, за пример живљења по заповестима, јер ће подстаћи многе на покајање: а племенит човек се стиди пред чистијим од себе и следиће његов пример.
Покајање грешника је радост на Небу, јер се по речи јеванђеоској цело Небо радује покајаном грешнику. Човек који се не каје, личи на лукавога. Блаженији је човек који види бездан својих грехова од оног који види анђеле, говоре свети Божји људи. Искуство показује да се човек смирује само онда када у потпуности себе признаје кривим и каје се за грехе не покушавајући да их умањи у туђим очима, каже старац Варсануфије, јер рађа ,, род достојан покајања“.
Препород грешника кроз покајање је дар благодати. Као што душа оживљује цело тело, тако и душа народна оживљује тело, или умире у гресима пре физичке смрти. Дух душе, а душа тела, јесте - Правда и Истина и Љубав Божја. Ако уредимо свој лични, породични и друштвени живот по правди и истини и љубави Божјој, Бог ће нам помоћи по нелажном обећању свом. Зато само носиоци духа Христовог могу бити носиоци препорода народног. Само они могу остварити јединство духа, душе и тела народног, јер су то већ у себи остварили. А народу који има једно срце и једну душу и јединствен циљ и Бог помаже, и ништа му није немогуће.
Наше данашње време потребује Човека Божјег за вођу духовног и народног, за главу тела која зна богоносни циљ. Црква је чувар здравља душе народне од духовне смрти, и сама мора бити свесна, пробуђена, одуховљена, Логосом Божјим освећена и просвећена. Црква је Божја, вечни богочовечански организам а не само људска организација и неопходно је да слушамо своју Мајку Цркву, која нас васпитава, учи, речју Божјом храни и од зла сатанског брани.
Покајање је наша тема и зато смо ушли у дубину, где се види велика моћ ове свете тајне, јер људи не разумеју суштински смисао покајања, и остају неисцељени, остају у духовној смрти и не користе дарован им лек бесмртности. Имају лицемерни и фарисејски страх од признавања сопствене промашености, јер грех управо и значи то: промашити циљ. Нико и ништа нас не спречава да сами себе ослободимо заблуда којима само као тешким ланцима оковани, у ропству греху и ђаволима којима смо се добровољно потчинили.
Светосавска христоцентрична култура
Иначе, у једној држави све је важно: и политика, и економија, и култура, али су све оне последице духовне моћи или немоћи. Дух оживљује тело, а Божји дух у нама, ако га стекнемо - све ће уредити како треба. Наш корен треба да буде светосавска христоцентрична култура, и економија, и политика, а не богоборна која у свим делима људским осликава трагедију палога Адама, палих анђела и палих људи, што на овој земљи која је предворје ада граде царство своје. Спаситељ је од земље учинио предворје раја, а људска бића синовима и пријатељима Божјим, само ако ми хоћемо. Бог позива, а човек се одазива, и данас као и у свим претходним вековима. Не треба да завидимо богатима, јер богатство богатих иструне, поједоше га мољци, злато зарђа и благо се потроши - библијска је истина. Нема никог слабијег од оног који преступа законе Божје, као што нема никог јачег од онога ко испуњује законе Божје, каже свети Јован Златоусти. Само треба претрпети до краја. Благо ономе ко све претрпи до краја, славећи и хвалећи Господа.
Безакоња оних који ратују са Богом чине да ће се кућа њихова оставити пуста, (Ис. 5,8). А будући нараштаји ће се питати: где су сад безаконици Новог Светског Поретка?
Бдимо и добро пазимо да будемо сасуди части, а не срама. Последње царство биће Царство Светих, јер свеци Свевишњег преузеће царство на век века (види Дан. 7,18). Само се Бога треба бојати и творити вољу Његову. Зато „не бој се црвићу мој, народићу Израиљев“ (тј. Српски), ја сам с тобом, говори Господ - али ако ми будемо са Њим. А ми хоћемо ако Он хоће.
Јања Тодоровић