Било је то уочи празника Покрова Пресвете Богородице 1999. године у Београду и ја се обретох код моје колегинице, која је била са цимерком негде на Црвеном Крсту, близу Цркве Покрова Пресвете Богородице на Звездари. Дошао сам на неки дан у Београд, будући да сам тражио стан, односно собу за следећу годину, пошто сам изгубио право на дом на Богословском факултету. Стан је био близу, а ноћ је прошла веома интересантно уз разговоре о музици, уметности, религији, уз невине и веселе осмехе и наравно уз пуштање по неке песме чувене наше рок групе Екатарина Велика. Јутро је дошло веома брзо и ја се обретох у Цркви Покрова на Звездари на Литургији. Требало је да служи, тада, владика Порфирије, који је са својим монасима увелико улазио у храм.
Литургија је почела и ја приметих за певницом једну интересантну и познату женску особу. Већ се увелико причало међу студентима како велике звезде наше рокенрол сцене прилазе Цркви, Христу, јер наравно, рокери су одувек и били у души хришћани, бунтовници против овог и оваквог света. Били смо сви поносни на то и радовали се као мала деца, посебно ми који смо долазили из рокенрол света. Говорило се највише о Цанету, Антону и о Маргити, који су били примећивани на Литургијама. Причале су се разне приче и догодовштине, а највише је осмеха за собом остављао, наравно, Цане.
Хор Покрова Пресвете Богородице је лепо певао тога јутра, али је највећу пажњу привукао, посебно, један њен члан, барем мени, једна женска особа која је била део чувеног и култног београдског рок бенда Екатарина Велика, Маргита. Већ сам чуо приче да је Маргита постала редовна на Литургијама и да пева у црквеном хору, само нисам знао где и у ком. Нема потребе рећи да сам целу Литургију провео гледајући час на иконостас, час у Маргиту. Био сам поносан и срећан и волео сам да се тај тренд не прекида, да се настави, да сви приђемо Христу, јер ту припадамо: ,,Сви рокери су Христови, само то још увек не знају", говорио сам у себи. Владика Порфирије и Ковиљци су били у ,,елементу", све је ,,пуцало" од радости и био је то један од најрадоснијих дана тих месеци. О какав радостан дан.
Литургија се привела крају, људи су почели да излазе из храма, Владика Порфирије заједно са Ковиљцима, свештеницима и народом, а са њима и црквени хор и Маргита. Желео сам да јој приђем и упознам, али у свој тој гужви се изгубила, а ја нисам био нимало тужан, него сам рекао себи: ,, Има времена, она је сад у Цркви, она је наша".
Дан ми није прошао баш успешно, не треба ни помињати да од тражења соба није било ништа. Цео дан сам ,,зврјио" по граду осећајући велику благодат, дружећи се са колегама и шетајући Београдом, што сам тада највише волео посматрајући велелепна здања и замишљајући каква би била кад би се окречила. Београд је тада био једноставно прелеп и, некако, пун оптимизма. Бомбардовање је већ остало за нама, а талас оптимизма и среће се наслућивао.
Обретох се тако на тргу Николе Пашића. Било је негде предвече око осамнаест часова, већ је падао мрак. Седох на клупицу код фонтане у близини, држећи бројаницу у рукама, а у даљини се примећивала женска силуета која је ишла тротоаром према мени. Била је то Маргита. Ходала је тротоаром и пролазила поред мене, а мени није било јасно зашто јој нисам пришао, био сам као прикован за клупицу, као дете које посматра величанствену лепоту испред себе. Посматрао сам је како одлази и био поносан и молио се да је поново видим, да је упознам:,, Зашто јој не приђеш", говорио сам у себи веома гласно и прекорно, а она као да је чула моје мисли, благо се окрену, застане и погледа у мене, и онако весело се насмеја, благо тресући косом преко својих рамена. Наставила је да хода према Теразијама. Имала је белу кошуљу, а црна коса јој је прекрасно падала преко леђа. Посматрао сам је како одлази и био поносан, молећи се на бројаницама.
Никада нисам више видео Маргиту. Пар година касније сам чуо вест о њеној трагичној смрти. Христова грлица је трагично страдала. Како је то могуће? Да ли сам јој требао прићи?
Не сумњам да ће Господ извући Маргиту и увести у Царство Своје, Господ је Љубав, али је остала жал за том прекрасном женом и прекрасним талентом.
,,Господе уведи у Царство своје своје чедо Маргиту, опростио јој сва сагрешења, уведи је у места светла и тиха одакле одбеже свака мука и уздисање, јер си Ти сав Љубав и Радост и Истина и Теби приличи свака Слава и хвала, као Творцу и Владару, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова, Амин"
Иван Миладиновић, теолог-вероучитељ