Овај преподобни отац наш, измалена заволевши Бога, дође к великом Сергију чудотворцуи прими од њега монашки постриг. Због врлинског живота свог он би удостојен свештеничког чина, после чега се са још веђим трудољубљем подвизаваше. Одликујући се крајњим смирењем, он остави обитељ преподобног Сергија и, удаљивши се у пуста места Галичког краја, он тамо основа многе обитељи. И дође на једно место близу горе, и сатвори молитву лијући силне сузе. Утом он чу са горе глас који му говораше: "Аврамије! попни се на гору; овде стоји икона Матере моје".

Преподобни се попе на гору, и угледа где на једном дрвету стоји икона Пречисте Богоматере са Предвечним Младенцем. Павши ничице, он се стаде молити са сузама, и понова чу глас који му говораше: "Аврамије, устани!"

Он устаде, и гле, икона сама сиђе на његове руке, никим не ношена. Светитељ онда на том месту начини себи најпре келију и дуго време проведе у тој пустињи; а после много година он на том месту подиже манастир, сабра мноштво ученика и много се подвизаваше у посту и уздржању. Сазнавши зараније време свога одласка к Богу, он сазва братију своје обитељи, изговори им поуке корисне по душу, причести се Телом и Крвљу Господа Христа, и престави се у вечне обитељи двадесетог јула 1375 године. Богу нашему слава, сада и увек и кроза све векове.