„Ко је ближњи мој? “ – упита Господа један законик; човек о којем јеванђелист сведочи да је законе добро познавао али их није схватао. Необоривом својом логиком, Христос га доведе до спознаје да је човек човеку – ближњи његов. И то сваки човек. Не само онај ко му је близак, по крви и пореклу, по веровању, политичком убеђењу, пословним и било којим другим релацијама, него сваки онај кога му је Господ навео на његову животну стазу и близину. Ближњи му је сваки онај ко му се у невољи нашао и онај коме га нека нужда у близину наведе и на помоћ подстакне.
Рањеном, полумртвом, Јеврејину не беху ближњи сви они из његова рода, који поред њега, нехајно, прођоше, оставивши га да, рањен, умире, него му је истински ближњи био Самарјанин, припадник оног рода са којим су се Јевреји одавно одродили били и које су издајицама свога племена – ако не већ и непријатељима – сматрали. Дакле, Самарјанин не прође поред рањеника него му се сажали па му зави ране, „и посадивши га на своје кљусе, доведе га у гостионицу, и постара се око њега“. (Лк. 10, 34) Сутрадан извади из xепа све што је имао да плати гостионичару за даљу бригу о рањенику. И рече му: „Побрини се за њега, а што више потрошиш, ја ћу ти платити када се вратим.“ (Лк. 10, 35) И на Христово питање законику, ко је ближњи ономе што бјеше запао међу разбојнике, овај не имаде куд него да призна да је то „онај који му милост учини”. Исус му рече: „Иди и ти чини тако.“ (Лк. 10, 37)
Тако, браћо и сестре, Христос говори законицима, кушачима, људима закаченим за форму и испразно знање; онима који нису имали љубави у себи ни за кога и који ни о коме нису мислили толико високо колико о себи и својој умишљеној памети и знању. А нама, хришћанима, Христос наређује: „Чули сте да је казано: Љуби ближњег свога, и мрзи непријетeља свога. А ја вам кажем: љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне, да будете синови Оца својега који је на небесима; јер Он својим сунцем обасјава и зле и добре; и пушта дажд на праведне и неправедне“. (Мт. 5, 43-45)
Господ руши све баријере које раздвајају људе; све их приводи једне другима и сазнању да смо браћа међу собом јер нам је Бог, на небесима, Отац наш, заједнички. Што од нас захтева, Христос је својом страдалном искупитељском жртвом, својим примером, показао. Учинио је себе ближњим сваком човеку, пострадавши да искупи сав род људски. Попут милостивог Самарјанина, он је ране свег човечанства вином и уљем залио и, поред свега што је искусио, сву незахвалност људску, наставио да о свима промишља са свога небеског трона. Христос нам јасно ставља на савест да само од нас, и никога другог, зависи ко нам је ближњи. Ближњи нам је сваки онај кога ми као таквог схватамо и прихватамо. Дужни смо да све људе својим ближњим учинимо.
„Бољи је сусјед близу него брат далеко“, (Приче. 27, 10) казао је, давно, Соломон и још у Старом завету људску везу, по блискости, издигао изнад крвне. Народу Божијем, Мојсије преноси вољу Божију да се ни жртвено јагње не једе у самоћи и изобиљу док други оскудевају него да се ближњи позове и жртва подели. (2. Мојс. 12, 4) Бог строго наређује, и заповест се често понавља, да се не сме лажно сведочити на ближњега свога; (2. Мојс. 20, 16) да се ближњи не закида и од њега да се не отима. (3. Мојс. 19, 13)
„Право суди ближњем свом“, (3. Мојс. 19, 15) наређује Бог народу своме. Бог се особито срди на оне који, као опадачи и смутљивци, иду по народу и неслогу сеју (3. Мојс. 19, 16) и строго им забрањује такву работу. (Пс. 15, 3) „Не куј зла ближњем својему који живи с тобом без бриге“, (Приче. 3, 29) вели Соломон. Он саветује да, ако чак и до сукоба дође, да се у ту расправу не улази жучно.
Колико се строго забрањује да се о ближњем престрого суди и да се њему оговарањем зло наноси, толико се не допушта да се код ближњег толерише зло и да се на његов грех не реагује. „Слободно искарај ближњег својега, и немој трпити гријеха на њему“. (3. Мојс. 19, 17) Речено нам је да смо сви браћа и нема ничије срамоте ни греха да не пада на образ свију нас. Само нам истина може помоћи. Свети апостол Павле каже нам да из својих односа одбацимо лаж и само истину говоримо један са другим јер смо удови један другоме. (Еф. 4, 25)
Ми смо, нажалост, јако далеко од тога да нађемо снаге у себи за љубав према свим људима, а о непријатељима да и не говорим. Та наша несавршеност ни у ком случају не ставља Христову наредбу о љубави према свима, укључујући и непријатеље, ван снаге. Она стоји и ми ћемо и према њој рачуне полагати. Да би смо се, колико толико, приближили том идеалу, морамо бар да имамо љубави за наше ближње. Сами знамо да се ни ту не прослављамо. Свети апостол на позива да чинимо добро „свима а особито својима по вјери“. (Гал. 6, 10)
И оно што је законик, кушач, знао, ми треба да се подсетимо; да знамо али да и чинимо: ближњег да љубимо као самог себе. Само, за разлику од законика, залепљеног за Стари завет, ми, ослобођени, у Новом, треба да не сметнемо са ума да су нам ближњи сви људи. Јер вели се у Светом писму – а и нама је јасно да је то тако – да све оно: не чини прељубу, не убиј, не укради, не сведочи лажно, не пожели и било која друга заповест, испуњава се у овој заповести о љубави према ближњем. (Рим, 13, 9) Када би смо је испуњавали мање би несреће било, а и Богу, нашем заједничком Оцу, ближи би смо били. Њему и нашем спасењу у Царству његовом небеском.
Протојереј Василије Томић