Кад се Тамерлан приближавао Москви руски народ није имао наду на спасење. Кнез Василије Дмитријевич је послао војску да га дочека, али је с људске тачке гледишта било очигледно да малобројна руска војска не може да заустави силу која је покорила пола света. Зао, суров и врло искусан освајач могао је да избрише Москву с лица земље, могао је да уништи сав народ с његовим светињама, и управо у том тренутку потпуног очаја, кад никаква људска сила више није могла да спречи ову несрећу Мајка Божија се заступила за наше претке. Јавила се Тамерлану и он је устукнуо, напустио је Русију, побегао је и уништио је Велику Хорду чиме је и нехотице помогао руској држави која је постајала све јача.
Овакво чудо се више пута дешавало у нашој историји. И то нам још једном говори о томе ко смо ми. Ми смо хришћани, сву наду полажемо у Бога, Мајку Божију и свете Божије угоднике. Тада није било никаквих техничких средстава или специјалног оружја којим би се људи могли супротставити овом поробљавању. И то се понављало много пута у нашој историји.
Данашња дешавања се мало разликују од онога што се дешавало у средњем веку. Има нас мало, заиста нас има врло мало – погледајте у каквом окружењу великих и моћних народа се налазимо. И пошто смо такође навикли да се уздамо у своју силу и многобројност са ужасом схватамо да више нису као што су биле. Руска снага више није иста као некад. И управо у таквим тренуцима очаја у народу се буди вера и ова вера га наводи да се обраћа Ономе од Кога потичу све способности, и сва сила, и сва милост, и сва благодат. Управо у таквим тренуцима Господ нас посећује на посебан начин.
Руси су имали безграничну веру и наду, имали су чедност, чистоту и страх Божији, и управо овај страх Божији је изазивао метеж у освајачкој војсци. Кад више нису имали у шта да се надају Господ је показивао Своје чудо. Само обнављање нашег Сретењског манастира се такође десило у годинама смутње, пуним очајања, и оно што се дешава на наше очи је право чудо: на овом месту је обновљен, буквално је поново никао манастир, узноси се молитва; на овом месту се дословце ни из чега појавила дивна духовна школа која васпитава и већ је васпитала мноштво пастира који служе Богу – зар то није чудо? И све се то десило зато што подвиг људи који долазе овамо и моле се – није узалудан.
Ваш подвиг није узалудан, не слушајте никога и не обраћајте пажњу на оне људе који нам се смеју и који говоре да смо просто неписмени, наивни и сујеверни људи – јер управо молитва, наша искрена молитва пуна покајања чини оваква чуда! Она добија одговор, доноси свој плод.
Главну опасност по нас не представља спољашњи непријатељ, већ оно што се дешава у нашој души. Свештеномученик Јован Восторгов, чији смо спомен недавно славили, је писао: „Није страшан отворени напад непријатеља. Страшнија је, хиљаду пута је погубнија духовна смутња – слабљење осећања љубави према домовини, према рођеној светињи, према рођеној Цркви, то је пустошење душа и срца.“
Управо то је Тамерлан који данас упада у наше душе и у душе наше деце, који може да уништи и нашу Цркву и нашу домовину. И треба да имамо на уму то да је свако од нас позван да својом молитвом и својом верношћу заштити Цркву, и да сваки Христов војник може да учини врло много, као што су то Руси више пута чинили налазећи се у крајњем очају.
Данас око нас има врло много искушења, врло много погубне насладе. И управо ова наслада нас чини слабима, она уништава духовну будност, убија у нама и духовне и стваралачке снаге. Никодим Светогорац је говорио о томе да предајући се уживањима чак и најјачи и најхрабрији човек губи снагу: „Наслада и задовољства чине немоћнима чак и најјачег. Управо због њих неки хришћани постају толико немоћни да су угледавши само сенку насладе и искушења спремни да повуку и да се предају без борбе.“
Сви ми не би требало то да изгубимо, не би требало да изгубимо храброст и снагу због ових наслада које нас искушавају. Ако будемо чували и јачали своју духовну снагу Господ ће се одазвати, Господ ће нам помоћи и Мајка Божија нас неће оставити као што нас није остављала свих ових година, свих ових векова, као што се молила и какве је плодове то донело: каква дивна чуда су се дешавала, какав дивни нови храм је сад саграђен на месту где га никад није било, и сви ми данас стојимо у њему, молимо се и постајемо заједничари Божанске благодати.
Духа не гасите (1 Сол. 5: 19). Треба да се обучемо у молитву, у веру, и то ће бити залог да нас Мајка Божија никад не остави Својом милошћу, и Господ Исус Христос ће просветити наше душе, отвориће наше очи и увешће нас у Царство Небеско. Амин.
Jeромонах Игнатиjе (Шестаков)
Са руског Марина Тодић
Извор: pravoslavie.ru