Када је човек немоћан да своме ближњем говори истину о Богу, тада Богу треба да говори о свом ближњем. Молимо се Богу за сваку особу са којим имамо проблем и на тај начин енергију искушења претворићемо у енергију спасења. Зато што искушење буди један одређени потенцијал, једну врсту набоја, буди из летаргије, из сна аутоматизма у коме живимо. Веома је битно какву ћемо помисао да имамо: да ли ћемо понижење, тескобу, увреду, неправду коју трпимо да доживимо као нешто негативно и разорно, или ћемо да је доживимо као нешто што може да нам буде спасоносно и да нас узведе ка Богу. Хришћанска логика је да увек и на сваком месту видимо Бога и да свуда можемо да очувамо своју унутрашњу радост.
Унутрашња ризница нашег срца треба да остане нетакнута. И, без обзира на сва понижења, и неправде и бесмислене ситуације у којима се налазимо, можемо да сачувамо нашу радост, наш духовни мир, када прихватимо оно што нам долази преко ближњег - као да долази преко Самога Бога, као лек. Наравно, не да се човек повлачи и гаси као личност, нити да одлази у неке болесне крајности, него да искористи набој који долази од неповољних околности и да он буде подстицај за молитву.
Уосталом, Сам Христос је прошао тај пут. Нису Њега само вређали речима, него су Га и физички злостављали, разапели, тукли... А Он је са Крста рекао: Опрости им, Оче, не знају шта чине. Тако и ми треба да се молимо за онога ко нам наноси бол и да говоримо: Опрости му, Боже, јер не зна шта ради. Што више будемо истрајни на том путу, већа је могућност да ће и та особа почети да се мења. Као што је и за спасење потребна заједница, тако је и за грех, најчешће, потребно двоје. Неко те увреди, а онда ти дође помисао која ти говори да је то што ти се дешава лоше, да је твој живот промашен, да то нема смисла... Права помисао јесте: ево прилике, Господ ме спасава, и преко мене може да спасе и оног који ме је увредио.
Када смо са Христом, нама су већ двери Раја отворене, али често нисмо тога свесни. Требло би да се трудимо да буру помисли која се у нама роди, посебно када смо у искушењу, када смо повређени, када је наша заједница са неким угрожена, оставимо по страни и да у себе пониремо, вапијући ка Богу, да би се та љубав очувала. И, Љубав, односно, Бог, Који кроз љубав дела, чини чудеса. И чуда су могућа, само је битно да човек верује. Ако заиста верујемо да је то могуће, то ће се и десити. По вери вашој нека вам буде.
Врло често нам се поткраде помисао: сад ћу да се молим, али и не верујем. Али ипак ћу то да учиним, па смо негде напола. И, то да смо напола, види се по муци коју осећамо, по некој тескоби. Молитва је израз љубави према Богу, израз љубави према ближњем и, као таква, она сигурно помаже. Сетимо се да се разбојник спасао у једном магновеном тренутку! Има много људи који су тешког карактера, али и они ће можда, као и разбојник, у једном тренутку магновења да се покају и да уђу у Рај. А, има и финих људи, који су неког млаког живота, никог нешто посебно не вређају, не чине нека зла, али питање је како ће они да се осећају у сусрету са славом Божијом.
Немојте да осуђујете своје ближње, него изнесите све бриге пред Господа. Како се каже: Излићу молитву ка Господу, и Њему ћу казати туге моје, јер се душа моја испуни зала и живот се мој спусти до ада. То је често стање у коме се налазимо - то је стање из кога се рађа молитва, то је стање из кога је писан 50. псалам и сви псалми цара Давида. Зато, не губите прилику: кад год сте у таквом стању, када добијете такав позив од Бога, немојте да га траћите на нервирање, него само на једно радосно предавање Богу и молитви, са вером да је добро и да ће бити још боље...
Архимандрит Иларион (Лупуловић), игуман манастира Драганац
Извор: saborna-crkva.com