Између многих својих еуфемистичких језичких жонглирања, заговорници еутаназије дрве о ”праву” човјека да сам одлучи кад ће и како ће умријети. Ако неко - далеко било - има самоубилачке пориве, ако је одбио Божију руку милости и похулио на Духа Светога, нека иде куд га је демон повео. Он то може на безброј начина да изврши. Не, демон хоће више: да што више грешника у гријех уведе и у свој тор сабере.
Међутим, људи онемоћали, болесни и остарјели, иначе живота жељни, допадају шака легалним убицама. Истакнути борац против ове свјетске пошасти, Алекс Шаденберг, свједочи како му се са свих страна обраћају болесници и жале се да их медицинско особље, индиректно и директно, присиљава да прекрате свој живот. Шта им све не говоре и какве разлоге за еутаназију не наводе. Један од њих, Канађанин, престрашен је - јер се његовог живота тиче - да канадски закони, иначе, очигледно, устријемљени против живота, дефиницију ”права на смрт” не прошире на обавезу на смрт.
У земљама гдје је еутаназија озакоњена, болесни људи неће у болнице, или, ако већ морају да иду, траже гаранције да неће бити подвргнути ”милосрдној” смрти. Људи хоће да живе. Колико је Господ Бог дубоко и предубоко клицу живота усадио у човјека, увјерио сам се давних дана, кад сам био млад свештеник.
Позвала ме је једна жена. Рече: отац јој је у Ривердејл болници у Торонту; лежи тамо гдје су безнадеждни случајеви. Тада еутаназија није била дозвољена у Канади. Пођем да обиђем човјека. Уђем у собу, видим: на кревету лежи - леш. Апсолутно непокретан. Не миче ни једним јединим својим прстом. Рекоше ми и године неке откако је у ту болницу био донесен. Једино му се зјенице очију помало помјерају. Приђем му; постављам питања и сам на њих одговарам. Кад сам исцрпио цјелокупни репертоар могућих питања и сопствених одговора на њих, дубоко потресен и уздрман, изашао сам из његове гробнице собе.
Још једном сам га обишао, али том приликом заједно са његовом старицом супругом. Кроз дуге године његовог стања, она је с њим, преко очију, била успоставила некакву комуникацију.
Позвах је једном да је подстакнем да поново у болницу пођемо. ”Оче, немојте се трудити, М… се плаши да ће умријети ако му свештеник дође.” Свако живи би помислио да је смрт за тог човјека избављење; свако само не он.
Тешко је и претешко докторске грешке доказати. А шта ако, ипак поставе погрјешну дијагнозу и човјека назначе и упуте у колону смрти. Између многих, да наведем овај случај: Канађанка Маја Де Рајан добила је од доктора поражавајућу дијагнозу - рак. Након дугих и мучних превртања и пресабирања она одлучи да прекрати свој живот. Укрца се на трајект између два канадска мјеста. Насред мора, скочи у своју смрт. Како-тако, људи је спасу. Однесу је у болницу, кад тамо, установе да жена уопште није болесна од рака.
На другом крају свијета, априла 2013. године, 62-годишњи Пјетро Д’Амико, из Калабрије, Италија, умро је ”милосрдном” смрћу. Изврше доктори обавезну аутопсију и констатују да човјек уопште није био болестан од болести због које је себи живот прекратио.
Шта рећи за жену, одавно у вегетативном стању, за коју се тврди да су све њене животне функције исушене и умрле, а она буде од неког манијака, медицинског радника, кога другог, силована и, 28. децембра 2018. године, роди здраву бебу, синчића.
Први, шире познати случај који смо навели, Тери Шиаво, показује које су све могућности злоупотребе и малверзација, и како се од зла и горе може начинити. Извјесни Томас Мидлтон се, у својој немоћи, ослони на неку жену из свог окружења. На несрећу, све своје препише на њу; пресели се код ње, и, захваљујући орегонском закону, убрзо буде подвргнут еутаназији. Ни у гробу се, несрећник, није охладио; два дана након његове смрти, она је кућу и имање његово дала на продају, паре у џеп ставила и - ”вук сит”, и све језиком лапће а овца јадна - нестала.
Философ Данијел Калакан лијепо вели да еутаназија није ствар личног одређивања своје судбине. Она, уствари, захтијева двије особе које то могу да учине и саучесника - друштво - које то чини прихватљивим.”
Болничарка у једном америчком старачком дому, Ненси Валко, свједочи да оне онемоћале особе, за које нико од њихових више бригу не води, и ту небригу правда на хиљаду начина, до оне глупости ”да желе да их памте какве су некад биле”, те особе, ти немоћни старци и старице, најподложније су еутаназији.
На несрећу, и економски разлози, боље рећи, страшна себичност, овдје игра итекако значајну улогу. Још далеке, 1984. године, гувернер Колорада - дакле, не макар ко - у ”Њујорк тајмсу” је објелоданио свој став да стари и болесни хоће, неће, имају обавезу да умру. Недавно, 13. априла прошле, 2018. године, у врло тиражним ”Америка данас” новинама објављен је коментар који се своди на поруку: планирај своју смрт да не би, кад остариш и онемоћаш, изгубио паре и фамилију довео до банкротства, а ти остао без избора.
И у нашој, српској, митологији имамо еутаназију - лапот. Вели се да су стари и немоћни убијани да би се на мање уста хљеб насушни дијелио. За нашу утјеху, Бојан Јовановић је 1999. године доказао да је то, ипак, митологија и да су стари етнолози, њемачке антрополошке школе, једноставно ”побркали лончиће”.
Разговарам са младим и образованим људима о овом непочинству. Толико силно натурање и насртање на здрав мозак учинило је своје и људи су смушени. Веле: има ”активна” и ”пасивна” еутаназија. А ја им кажем: има само једно једино: Господ Бог нам је живот дао и само га он узети може.
А шире и дубље од тога је питање пред сваким од нас: јесмо ли хришћани или нисмо. Ако смо хришћани, кроз страдалног Господа нашег и његове, за вазда, и у све вијекове, важеће заповјести ми треба да гледамо овај луди свијет и према заповјестима Божијим да се одређујемо и дајемо одговоре на изазове који нас сналазе. Ако страдаш, то је за твоје спасење. Господ те воли и није те испустио из својих божанских руку. ”Јер кога љуби Господ онога и кара, и бије свакога сина којега прима. Ако подносите карање, Бог поступа са вама као са синовима. Јер који је то син којега отац не кара?” (Јевр. 12, 6-7) Ако неко из твоје околине, твој ближњи, пати и страда, на теби је да покажеш своју љубав, стрпљење и трпљење и хришћанско милосрђе према страдалноме.
Ми се не спасавамо самостално, макар по цијели дан, и дугу тамну ноћ, патос својим главама дубили и бескрајне молитве мрмљали. Спасавамо се у друштву оних које нам је Господ, као изазов љубави, на наше животне стазе упутио. А када дође Син Човјечији у слави својој, и сви свети анђели с њим (Мт. 25, 31) и узасуди сва племена земна, упитаће нас зашто смо га у гладнима, жеднима, болеснима, од Њега одвраћали. Идите од мене, проклети! ”Јер огладњех, и не дадосте ми да једем; ожедњех, и не напојисте ме; странац бијах, и не примисте ме; наг бијах, и не одјенусте ме; болестан и у тамници бијах, и не посјетисте ме.” (Мт. 25, 41-43)
Шта ли тек убице данашње на страшном Божијем суду очекује?
Протојереј Василије Томић
Извор: vasilijeprotatomic.com