Врлина, ма како била велика, губи своју вредност, ако је спојена са сујетом, са славољубљем са гордошћу, или са ма којим другим пороком. Милостивост је небоземна врлина која зрачи из видљиве и невидљиве природе. Отац наш небески љуби и пријатеље и непријатеље своје, сунцем својим обасјава и зле и добре, милостив је према праведнима и неправеднима. Он све то чини из љубави, не из каквог другог разлога. Господ Христос жели да и његови следбеници подражавају у свему Оца свог небеског, да све што чине, чине из љубави, а не из неке сујете, из неког славољубља. Под милостињом ваља разумети свако праведно, добро, христолико дело… Бог кажњава или награђује, не само дело наше, већ и намеру нашу…. Христолика милостиња има своју богочовечанску суштину и свој богочовечански метод. „Када чиниш милостињу, не труби пред собом, као што чине лицемери...“ .. богочовечанске методе: „Ти када чиниш милостињу, да не зна левица твоја што чини десница твоја“… „Нека милостиња твоја буде тајна, и Отац твој који види тајно, платиће теби јавно“… Бог је свуда присутан; што човек учини тајно у овом животу, јавно је за Бога одмах, а за све људе биће јавно на дан Страшног суда…. Тада ће привремена, мала, тајна учињена милостиња бити награђена бескрајном милостивошћу Божјом: милостива личност добиће вечно блаженство у вечном и свеблаженом царству Пресвете Тројице.

Ава Јустин Ћелијски