Пример божанских ученика-апостола за све нас представља идеал за то какви треба да буду сви Христови следбеници и ученици и колико самопожртвовано треба да служе Господу. Али нажалост, испробавајући одећу апостола и покушавајући да видимо како би стајала нашим ближњима, често падамо у осуду.
Нарочито често осуђујемо људе који имају неку посебну дужност, власт, моћ, или једноставно богатство и знање. У свом срцу говоримо: „Зашто се не понашају као апостоли, зашто свуда не исповедају Христа, зашто не проповедају и не исповедају отворено веру путем јеванђељске проповеди, а притом се називају хришћанима?“
Наше осуђивање које се рађа унутар Цркве, односно Христовог Тела, нема ништа заједничко са Божанском љубављу и Промислом Божијим који управља нашим животом.
Диван пример данас видимо у животу Христових тајних ученика Јосифа Ариматејског и Никодима. Они су ушли у историју Цркве као тајни ученици. То су били угледни људи, фарисеји, законици, чланови Синедриона, највишег јеврејског Савета; људи, који су поседовали знања, почасти и власт. Они нису исповедали Христа отворено као апостоли, нису чинили чуда, нису стално ишли за Њим. Христос их није слао на проповед, али нам они својим животом показују да често људи који неприметно исповедају Господа бивају испред оних који се надимају због блискости са Христом.
Кад је Божански Учитељ био понижен и увређен, кад је распет, огромна већина најближих ученика се разбежала са страхом, распршили су се и вратили свом бившем занату. А поред Њега су се нашли ови тајни ученици за које је ризик у јеврејској заједници можда био много озбиљнији него за неугледне апостоле. Кад је Христос разапет и кад је назван разбојником и злочинцем, они се нису плашили да буду поред Њега заједно са женама-мироносицама.
Никодим који се удостојио беседе са Христом о рођењу одозго (в.: Јн. 3, 1-10) чак је бранио Христа у Синедриону, спорио је с другим фарисејима покушавајући да Га заштити, видео је неправду која се дешава и апеловао је на њихову савест колико је то било могуће.
А Јосиф Ариматејски се чак усудио да лично оде код Пилата, представника власти, окрутног управитеља, који није био нарочито увиђаван према Јеврејима. Јосиф се одлучио да замоли за Исусово тело (в.: Јн. 19, 38). Овај поступак је био потпуно нерационалан с тачке гледишта његовог положаја у друштву. Могао је да изгуби све: поштовање и углед међу Јеврејима и поверење Римљана; међутим, ништа од тога му није било важно. Узео је Исусово тело и положио га је у гроб који је припремио за себе, као што многи богати људи и данас често купују себи унапред место за гробницу, као што се брину и размишљају о томе. Јосиф не жели нови гроб; он заједно с Никодимом сахрањује у њему распетог Христа.
Ево примера за то како се често људи који су по нашем мишљењу достојни осуде због свог, како нам се чини, лицемерја и кукавичлука, показују као самопрегорнији и храбрији Христови ученици него сви остали.
Сваки хришћанин на свом месту треба да исповеда Христа својим служењем ближњем, својим знањима, свим оним чиме га је Господ наградио у овом животу: и влашћу, и имањем, свако је на свом месту позван да служи Христу, као што су служили Јосиф и Никодим, и сви тајни и јавни ученици, од Христовог васкрсења, па све до данас.
Jeромонах Игнатиjе (Шестаков)
Извор: pravoslavie.ru