Свети Јован Златоуст каже: “Гордост је врхунац зла. За Бога ништа није толико одвратно као гордост... Због гордости смо постали смртни, живимо у тузи и жалости; због гордости наш живот протиче у мукама и напору, стално оптерећен радом и трудом”. Он нас учи: “Раздражљивост је знак великог преузношења”.

Гордост инсистира на своме, не воли дисциплину и окове. Не познаје расуђивање, не воли туђе мишљење. Себе не види, себи не изгледа као грех и нискост, већ снага, знање и сигурност. Од ње, као из корена, настају бројни пороци: хвалисање, тежња да се ближњи понизи, раздражљивост која се у мржњу претвара, а ова доводи до убиства. Почиње славољубљем, па своју крошњу проширује и постаје разметљива. Гордост доводи до заборава љубави, до свадљивости и убеђености у своју исправност. Немилосрдна је, несаосећајна. Горд човек је тврђава демона, како се изразио св. Јован Лествичник.

Световна гордост је у уображености због физичке лепоте и снаге, или учености, или каквих способности (које год да су, па чак и умеће ловљења рибе). Гордост је тешко приметити чак и у себи самоме. Она се прикрива под срцем, као змија испод камена. Ти је не видиш, али зато она тебе мотри. Гордост је сатанског рода. И какво све безумље код себе нећеш правдати уз помоћ гордости! Али, ако почну да те руже и разобличавају, не милион њих, не, довољан је један - обрати пажњу на то како ће твоја гордост уздрхтати!

Гордост духовна је у томе што осећаш као своју заслугу што идеш у цркву, постиш, читаш молитве. У томе што чиниш добро и дајеш милостињу, волиш да читаш богословске књиге итд. Човек се може погордити чак и послушањем и смиреношћу, и тада они нису истински, нису од Бога, већ од сатане. Покрети гордости у срцу су веома фини, треба их умети препознавати да би их уништио као змије-отровнице.

У супружничком животу, гордост се нарочито испољава у свађи о нечему што се тиче породичних интереса. Свако инсистира на своме, и што су упорнији и истрајнији, то постоје веће шансе да сукоб прерасте у свађу. А, љубав већ мора да се повуче у позадину, у први план излазе “ја” и “моје”, а понекад и по соби почињу да лете предмети. Можда си и у праву у расправи. Можда! Можда је муж (жена) направио (направила) грешку, не понаша се како треба.

Ако је и оптужиш и разобличиш, немој раздражљиво и злобно, већ са добротом и саосећањем. “Ако некога разобличавамо из љубави и са болом”, пише велики Пајсије Светогорац, “онда независно од тога схвата ли он нашу љубав или не, у његовом срцу се догађа промена јер нас покреће чиста љубав. А, разобличавање без љубави пристрасно приказује разобличаваног као звер јер наша злоба, сударајући се са његовим егоизмом, ствара варнице, као што челик у упаљачу ствара варнице од кремена”. И још: “Кад, осим бриге за другог, код нас постоји и гордост, кад наша љубав није чиста, онда се други силно противи”.

Ако се раздражљивост понекад још може објаснити чисто органским узроцима, нпр. слабошћу, болешћу (човек се бори са болом, можда, иако болестан, мора да остане на ногама, па чак и да обавља какав посао, а мора да трпи још и нападе са стране; стога, било каква спољашња сметња, најједноставније питање или молба за њега је само сувишно и скоро неиздрживо оптерећење), гнев је ипак чист плод гордости. Сетимо се речи апостола Павла: љубав дуго трпи. Дуго трпљење! То је основа породичног мира и неоспорни доказ љубави (ако је у питању трпљење ради љубави, а не из страха).

Безгранично трпети, са храброшћу, носити крст искушења без роптања. Трпљење нема ништа заједничко са гордошћу. Безгранично трпљење није могуће стећи без Бога. Трпљење је тамо где су богоподобна кротост и смирење. Апостол каже: љубав се не велича, не надима се, не чини што не ваља... све сноси. Запамтимо то: љубав све сноси.

Свадљивост је знак гордости. Добро се пресабери: да ли тежиш истини, свађајући се, расправљајући се, или само браниш себе, мислећи да си у праву, а може се испоставити да грешиш? Ако си убеђен у истину, не троши речи узалуд, увери делом, понашањем, примером или дозволи догађају да сам разоткрије истину. Или, како се каже, умоли с љубављу.

Светитељ Тихон Задонски је учио: “Гордост је опасна, скривена и тешко искорењива, као ништа друго. Опасна је гордост зато што се небо закључава за горде и, уместо неба, ад им се припрема. Гордима се Бог противи - каже Писмо. Скривена је гордост јер се тако дубоко у срцу нашем крије да је не можемо ни видети без помоћи кротког срцем Исуса Христа Сина Божијег; и боље је препознајемо на својим ближњима него на себи. Гордост се веома труди да своје недостатке и пороке сакрије; не трпи да пребива понижена и изложена презиру; наговоре, разобличења, савете не прима; у туђа дела самовољно се меша... гордост је гневљива, гордост завиди... гордост не воли, она мрзи”. А. И. Херцен је писао: “Само љубав ствара поуздано и живо, а гордост је јалова, зато што јој ништа и не треба ван себе саме”. А, преподобни Јефрем Сирин каже: “СВА БЛАГА ПОЧИВАЈУ НА СМИРЕЊУ, свако добро, свако духовно богатство у њему се проналази”...

Александар Худошин
Из књиге “Свети Петар и Февронија - љубав и радост”
Извор: saborna-crkva.com