Георгије Нови мученик Христов родио се на острву Хиосу. Отац му се звао Параскевас а мајка Ангела. Мајка му умре девет месеци после његовог рођења оставивши га сирочетом. Кад му је било осамнаест месеци отац му се поново ожени тако да га маћеха одгаји. Кад дете мало поодрасте родитељи га предадоше на дуборезачки занат код неког дуборесца Висезија. У то време се зидао храм светог Николе на острву Псара. Висези позван да изради иконостас поведе са собом и свога помоћника. Док је боравио на острву Псара Георгије се упозна са неким својим вршњацима, са којима отпутова у Кавалу без знања свога учитеља. Као што је непромишљено побегао са острва, исто тако у дечачкој незрелости провођаше дане у Кавали. Док је тако једном са својим друговима крао воће у башти, ухвати га баштован и предаде судији. Он будући још дете, уплаши се и одрече Христа, примивши Ислам. После тога прими га неки од Агарјана мештана код себе, па га после извесног времена предаде другоме.

Док се све то збивало са Георгијем, његови родитељи и рођаци нити су знали где се налази ни шта се с њим збило. Догоди се једног дана да пристане у Хиоску луку лађица натоварена лубеницама из које изађе Георгије. У луци се беше оног момента задесио један његов рођак који, видевши га, поздрави га обрадовавши му се. Док је стајао са њим чу од његових: другова како га зову Ахметом. Запрепашћен његов рођак га упита: "Шта ово значи? Зашто те тако зову?" - Он му ништа не одговори, него се ћутећи врати на лађу. Други пут дође сам у родитељски дом али оца не нађе, јер беше на путу. Он се тада укрца у исту лађу и отпутова. После пак краћег времена поново дође на Хиос, на другој лађи и у хришћанском оделу, и сусрете се са својим оцем. Плакао је, како причају, његов отац када га је видео, и говорио: "Било би ми милије да сам чуо за његову смрт, него што га видим у таквом срамном стању". Десетогодишњи дечак се покаја за свој грех и остаде неколико дана у родитељском дому. Његов отац, који је био морнар, знао је да је немогуће да дете остане даље на Хиосу. Зато га по савету свога духовника укрца на свој брод и пребаци у Кидонију где га нико није познавао. Ту га повери једном побожном хришћанину, који сазнавши за његов пад, склони га на своје имање ван града, излажући се великој опасности у случају да Турци сазнају за то.

Георгије остаде ту све до своје двадесете године, верно служећи овог побожног човека и трудећи се да живи по хришћански. У двадесетој години се охрабри и дође у Кидонију где се упозна са мештанима и са многима од њих склопи пријатељство. Спријатељи се између осталих и са једном старицом, која се бринула о њему као помајка и помагала га. Његов отац пак стално је плакао( по сведочанству свештеника из њиховог села Питиуса) и бринуо се шта ће бити са његовим дететом; та мисао му није давала мира ни покоја. По савету истог духовника оде чамцем код сина, с намером да га укрца у неки руски брод и тако склони у неки непознати крај где живе хришћани. Но Георгије одби, говорећи да је он ту безбедан, пошто нико не зна шта се с њим десило.

Временом, међутим, он се толико спријатељи са овом старицом да јој исприча тајну свога одрицања од Христа. Дође потом време да се ожени једном девојком. Њени рођаци разговарајући са старицом о њему сазнадоше о његовом турчењу, али пошто је био по свему добар, не одустадоше од веридбе и венчања. После неког времена дође до свађе између њега и брата његове жене, који, љут на њега због неког дуга, оде код турског управитеља и издаде да је Георгије постао муслиман па се вратио у хришћанску веру. Неки Георгијеви пријатељи сазнадоше за издајство и саветоваху га да хитно бежи из Кидоније и да се привремено сакрије. А овај нити побеже нити се сакри, него остаде онде где је био. Вероватно га је још од раније мучила савест због његовог пада, па је хтео да га јавно опере са себе.

И заиста, Георгије би ухапшен и бачен у тамницу. ПотоМ би изведен на суђење и на питање судије: Зашто се одрекао Ислама и вратио се вери хришћанској? - овај храбри младић одговори: "Ја нити сам се одрекао своје вере нити сам вашу која је лажна примио. Као дете су ме на силу преварили, али ја сам увек био и остао хришћанин". Судија је на лукав начин покушао да га наведе да каже своје турско име али је младић стално понављао: "Име ми је Георгије и као Георгије желим да умрем". На претњу да му се спрема зла смрт, смело је одговорио: "Са радошћу је примам". Тада судија нареди да га поново стрпају у затвор где остаде 17 дана. Народ се топло молио Богу да мученику подари снаге да истраје до краја, а један мештанин који се по промислу задеси у затвору храбрио га је и крепио. Турци су му стално досађивали и претили да ће га уморити страшном смрћу. Новембра 24. пронесе се вест да је донета одлука да буде убијен. Хришћани му то тајно јавише и питаху га да ли би хтео да се причести Тела и Крви Господње. Он без страха прими вест о смрти, жељан мучеништва и молећи да буде удостојен св. Причешћа.

Предвече дође духовник у затвор, исповеди га и причести св. Тајни. Од тог момента небески мир испуни његову душу и све прљаве и зле помисли које су га до тада ужасно мучиле и одгониле сан од њега, исчезоше без трага, дејством благодати Божје. И он први пут после толико дана спокојно заспа. Хришћанин који је био са њим зачуди се тој наглој промени и упита га ујутру: "Брате, шта се то зби с тобом ноћас? Толико ноћи ниси могао заспати а ноћас, и то пошто си сазнао смртну казну, заспа тако спокојно и мирно?" "To je стога", одговори му мученик, "што су ме осталих ноћи мучиле сатанске помисли, а ноћас отера божанска благодат св. Причешћа, тако да ум мој и моје срце задобише чудесно спокојство и мир". Хришћанин га замоли да га у време свога мучеништва не заборави у својим молитвама, да му Бог опрости грехе и да га удостоји да види мученика и у Рају.

И тај дан прође и дође вече одређено за извршење смртне казне. Свештеници одлучише да са побожним народом држе ону ноћ свеноћно бдење за укрепљење мученика. Сабра се мноштво народа у храм и на трг града. Једни су се са сузама молили да му Бог подари снаге да до краја издржи крст мучеништва, a други пуни немира исчекивали шта ће бити. Турци се уплашише буне, па наредише двојици војника да са голим сабљама разагнају сабрани народ. Народ у храму и даље се молио, очекујући тријумф силе Крста у слабом телу блаженог Георгија. Пре него што су почели да читају "Спаси Боже људе Твоје" на Литији, дотрча човек одређен да са скровитог места прати шта ће бити са мучеником, и довикну сабранима у храму: "Сврши се"! Сазнавши да је мученик окончао свој земаљски живот, народ је плакао и уједно радовао се што Бог дарива Цркви ново светило овенчано венцем славе.

А блажена кончина овог новог мученика Христовог догоди се овако. Пошто она два агарјанина растераше скупљени народ, судија нареди да Георгија изведу из тамнице и да га одведу на губилиште. Мученик је ишао спокојно као јагње на заклање. Уcпут је тражио опроштај од хришћана који поново почеше да се окупљају испред оближњих радњи. Пратиле су га две агине слуге, један агарјанин и један хришћанин. Хришћанин, дирнут његовом младошћу, обрати му се успут речима: "Брате Георгије, узми моје оружје и остани да служиш аги, а ја ћу ићи на место тебе да умрем за Христово име." Но мученик одлучно одговори овом честитом човеку: "He брате, никако не. Зар ти невин да умреш за Христа а ја који сам Га се одрекао да побегнем? Ја треба да крвљу својом оперем грех свој". И молећи се Господу своме стиже на губилиште.

На место погубљења дође и судија заједно са другим Агарјанима и прећаху му страшним мукама не би ли га поколебали. Но пошто све би узалуд судија му нареди да клекне, што он спремно учини. Тада стаде пред њега џелат са ножем у устима и са пушком на готовс у рукама, док су Турци и даље дивље викали и тражили да се врати у њихову лажну веру. Али им мученик храбрим гласом одговори: "He, и не! Желим да умрем као хришћанин!" Тада џелат опали из пушке и док је из ране текла мученичка крв, Георгије је и даље клечао непокретан на коленима. Тада џелат, видевши то, урликну дивљачким гласом: "Сагни главу доле!" што он покорно учини, чекајући ударац ножем. Џелат га удари једном, али погодивши у вратну кост, истрже нож па га удари по други пут мало ниже. Но мученик и даље стјаше на коленима непокретан, а усне му шапутаху: "Господе Исусе Христе..."

Џелат пун демонског беса обриса нож, остави га настрану, па га удари ногом одпозади оборивши га ничице. Тада поче да га коље као јагње дивљачки и немилосрдно; и отпадаше комађе мучениковог тела, као иверје од сировог дрвета под ударцима секире. И намучивши га дуго, отсече му свету главу. И догоди се уистину чудесна ствар: до последњег његовог даха, усне су му шапутале име Христово и помињале Пресвету Дјеву Марију. Овај дивни мученик проли крв своју за Христа 1807. године, 26. новембра, у двадесет другој години свога земаљског живота. Судија нареди да његово свето тело баце на једно пусто острвце. Касније би сахрањено у олтару храма Св. Георгија с десне стране свете Трпезе. Тако и он би уграђен у темеље Цркве, као што и песма каже: "Божански сабор мученика темељ је Цркве, Еванђеља испуњење". Његовим молитвама осоли, Господе, и наше душе сољу мученичке нарави, Амин.