Разговарамо с новим православним хришћанином Лондона, који је данас крштен са именом Данило. Данило није обичан муслиман. Иако се вест о његовом преласку у хришћанство неизбежно шири међу муслиманима Лондона, због његове безбедности не дајемо детаљније информације о њему, јер се често срећу случајеви насиља и претњи, а понекад и случајеви убиства бивших муслимана од стране фанатика. Искуство Данила је веома важно за православне.
С Данилом разговара свештеник Николај Савченко,
старешина Успенског храма Руске Православне Заграничне Цркве у Лондону.
www. руссианцхурцхлондон. орг
- Данило, реците нам, молим вас, нешто о себи.
- Много година сам био убеђени муслиман и тако сам васпитавао своју жену и децу. Родио сам се у Великој Британији, али сам током живота много путовао по муслиманским земљама. Добро познајем, и британску и муслиманску културу. Дуго сам живео у Саудијској Арабији где сам студирао теологију и помагао у муслиманској мисији међу страним радницима. Такође, неко време сам провео у Авганистану за време владавине талибана, у Пакистану, Џаму и Кашмиру са пакистанске стране. Био сам, такође, и у Босни. Последњих година боравим с породицом у Лондону где сам до недавно био представник ислама у једној познатој међурелигиозној миротворној организацији. Последње две године сам, такође, био саветник за ислам Кентерберијског Архиепископа. Пре два дана сам га позвао и саопштио му, да примам Православље у Руској Цркви.
-Како се он односи према томе?
- Кентерберијски Архиепископ се обрадовао. Рекао ми је одмах, да је недавно двоје од његових радника из персонала администрације Англиканске цркве примило Православље и да он поштује њихов избор, да су они наставили да раде у администрацији Англиканске цркве.
- Шта Вас је привело Христу?
- Први пут сам добио жељу да детаљно изучим Нови Завет када сам стајао пред Ћабом у Меки. Тада сам неко време живео у Меки. Хришћанска литература је у Саудијској Арабији строго забрањена и блокирани су многи интернет сајтови, али при савременом развоју телекомуникација није тешко наћи Реч Божју ономе ко је тражи. Након неког времена добио сам обавезу да убедим једног американца који је тада живео у престоници Арабије да прими ислам. Када сам разговарао са њим он ми је одговарао довољно смело и убедљиво. Зачудио сам се његовој смелости, јер у Саудијској Арабији могу једноставно да убију човека који проповеда хришћанство. Разговори са хришћанима у Саудијској Арабији су ми били врло важни. Као човек који се бави мисијом ислама у Арабији, сретао сам се са многим странцима. Стално сам примећивао, да у већини случајева људи примају ислам не зато што је то био њихов слободан избор, већ зато да би наставили да раде у Саудијској Арабији и добили ослобођење од пореза за немуслимане. Ствар је у томе, да је зарада немуслимана нижа него зарада муслимана због плаћања посебног пореза који је још Мухамед установио. Зарада филипинаца хришћана у Саудијској Арабији је врло мала и неки примају ислам како би више зарадили. При томе, већина филипинаца од оних који се враћају кући, одмах напуштају ислам. Почео сам детаљније да изучавам хришћанство и да осећам његово преимућство над исламом.
С Православљем сам се први пут свесно сусрео у престоници Босне – Сарајеву. На жалост, свештеници у Сарајеву нису говорили енглески и нисам могао да добијем објашњење за све што сам желео. Сачекавши, да се група имама удаљи од цркве ушао сам у Српски храм и осећајући зачуђујући поглед српског свештеника, прекрстио сам се на православан начин и начинио земни поклон. Тада сам већ знао да ми је Православље ближе од свих хришћанских исповедања. Почео сам да више изучавам хришћанство и Православље, читам књиге и гледам филмове. Веома ми се допао филм „ Острво“. Постепено сам донео решење о крштењу у Руској Православној Цркви.
- У последње време чујемо све више вести о ширењу хришћанске мисије у муслиманским земљама. Да ли се то примећује у тим земљама изнутра?
- Слажем се да у Саудијској Арабији живи много тајних хришћана. Неколико пута сам сретао људе, који су највероватније, били тајни хришћани. Треба схватити, да и у Арабији и у другим земљама, вероватно већина муслимана одлази у џамије, не зато што их на то побуђује вера, већ због тога што су у обавези да то чине под притиском закона и обичаја. Одласци у џамију су за њих терет. Религиозност савремених муслимана је мања него што се обично мисли у хришћанском свету. У мислиманским земљама има много џамија , и у њима се одржавају молитве пет пута дневно, али осим петком нико не долази у њих. Сем петком у било којој џамији на молитви можете видети највише петоро људи, иако су у близини куће у којима живе само муслимани. Већина муслимана не одлази у џамије, сем петком. Неки почињу да одлазе у време рамазана, али после завршетка поста нестају до следеће године. У џамији радним данима у рамазану буде стотинак људи, иако би требало да буде хиљаде, а после завршетка рамазана ће опет бити петоро. У муслиманским земљама има много људи који траже Истину, зато ће хришћанска мисија да напредује. Хришћанство се најчешће распростире међу познаницима, а у последње време има више ТВ канала и Интернет-сајтова посвећених мисији међу муслиманима. Доста муслимана, уопштено речено, одлази из ислама и то је нарочито видљиво у земљама Запада. У Енглеској је много муслимана примило хришћанство. У Англиканској цркви се процењује да је око 100 хиљада муслимана примило хришћанство. Многи од њих су пакистанци. Они имају своје хришћанске цркве, које су принуђени да скривају због опасности од стране муслимана. Такође, постоје и Арапи и Бенгалци који су примили хришћанство. Доста људи прима хришћанство због мешаних бракова.
- Недавно је било много вести у штампи о великом напретку ислама у земљама Запада и било је изјава да ће број верујућих муслимана ускоро превазићи број парохијана хришћанских цркава. У свему томе чини се чудно, да је број муслимана, припадника џамија о коме се говори у штампи-више пута превазилази капацитете самих џамија. Али о томе се у штампи не говори. Каква је стварна слика?
- Посећеност џамија у Великој Британији је врло ниска. Већина муслимана никада не иду у џамије. Омладина је суштински напустила ислам, иако и говоре о томе, да су муслимани. У џамијама они не разумеју имаме из Пакистана или Бангладеша. Омладина скоро не говори урду или бенгалски, већ само енглески и многи се стиде ислама због тероризма. Наш међурелигијски савет је истраживао посећеност џамије и ми знамо праву слику, и она је жалосна баш за ислам, али некоме је потребно да се ислам представи као многобројну, велику снагу. Ако узмемо спискове џамија у муслиманским издањима, нпр. у западном Лондону наћићемо само око 20 џамија и у свима има слободних места, иако је број муслимаснких житеља Лондона такав, да би требало да има више џамија, ако би их већина њих посећивала. У великој лондонској џамији на молитви петком може да буде 300 људи, а у мањој џамији – 30 људи. Многе џамије су просто невелике сале, које се закупљују само за петак. У целини, има мало парохијана џамија и многи од парохијана су деца, коју доводе родитељи. Кад одрасту-нестаће. Хришћанство нуди слободан избор, и због тога више одговара животу у условима када је све дозвољено, док ислам не може да издржи то искушење.
- У средствима масовног информисања се говори о томе како су многи Британци примили ислам. Муслимани сликају слику скоро победоносног налета ислама на Западу. Иако су у стварности цифре Британаца који исповедају ислам, сасвим ниске, свега око 1200 људи. Шта мислите о тој противречности?
-Питање није лако. Доста сам се бавио исламским мисионарењем међу Британцима и могу рећи да оних који су примили ислам има мало. На молитви петком у лондонској џамији средње величине белих Британаца-муслимана може бити око 1%. А у предграђима Лондона их уопште неће ни бити. Сви муслимани стварно знају број преобраћеника у ислам. Постоје они који примају ислам због брака са муслиманима. Такви Британци не долазе у џамије и њихово примање ислама је било формално. Они најчешће у очима свих остају хришћани. Међу онима који примају ислам због брака већина су жене. Осим тога, многи потомци муслиманских имиграната се зову Британцима, иако су деца пакистанских досељеника. Њих не можете звати у правом смислу британским муслиманима. Разговарао сам са многим женама, које су добиле развод од својих муслиманских мужева и могу рећи да је по мом сећању у Лондону било око 25 британских жена, које су остале муслиманке после развода од муслимана. Али, по правилу, мешовити брак доводи до одласка од ислама. Мисија ислама на Западу не даје успеха. У Лондону постоји мисионарска организација која се бави проповедањем ислама. То су углавном млади. Они мисионаре међу имигрантима-муслиманима, јер је то има више изгледа на успех, јер Британци не примају ислам.
Кад неки муслимани говоре, да је ислам – светска религија која најбрже расте, лондонски имами одговарају, да је тај раст резултат рађања (наталитета), а никако мисионарења. За мене нема сумње, да је хришћанство јаче у мисионарењу.
-Да ли велики број муслимана у Великој Британији прима хришћанство?
- С једне стране-стварно много. То се дешава без икакве рекламе (публицитета). Иако, по мишљењу већине школа ислама одступник од ислама треба да буде кажњен, имами главне лондонске џамије говоре да се не сме кажњавати за одступање од ислама.
С друге стране, може се рећи-мало, јер већина муслимана напушта своју веру и постају атеисти (нерелигиозни). Атеизам (нерелигиозност) је болест која тишти све. Неки муслимани покушавају да представе атеизам и безверје само као особину хришћанске цивилизације, иако и сами муслимани, још више него хришћани губе веру у Западном свету. У исто време постоји врло добар пример Русије и других православних земаља, где Црква расте, без обзира на слободу избора. Надам се да ћу некад посетити Русију, а сада ми предстоји да градим свој живот као православни хришћанин.
хттп://православие.ру/сми/1779.хтм