Говорећи најпре на основу сопственог професионалног искуства - имају огромне везе. Заиста није претеривање када кажем да имају огромне везе. Готово да није било особе која је дошла код мене на психолошки разговор, која има озбиљнији личан психолошки проблем или такав проблем има неко у породици а да није чинила следеће две ствари:
1. Ишла код врачара или се и сама бавила тиме, или се тиме бавио неко од чланова породице (под термином „врачара“ подразумевам много ширу групацију људи који се користе енергијама које, да благо кажем, „нису од Бога“. Дакле, мислим на: врачаре, особе које „скидају урок“, спиритисте, саливаче страха/олова/страве, особе које се баве источњачким и њу-ејџ медитацијама, особе које „лече“ сопственим урином или бајалицама, екстрасензори, биоенергетичари - особе које „лече“ без контакта са телом особе и на даљину, хипнотизери, реики-терапеути, особе које подучавају јога медитативне технике, астролози и они који израђују наталне карте, нумеролози, особе које „лече“ енергијом својих руку, људи који имају „неке посебне дарове, виде неке ствари које ће се догодити или су погодили да су се догодиле“, спиритисти који гатају са тарот-картама, окултисти, призивачи духова, „побожне жене“ које имају свој духовни покрет, секташи, људи који имају „неку способност“ а окружени су иконама и саветују људе да иду и у цркву, особе које пропагирају трансцеденталну медитацију, „Силва“ методу проширења ума, харе кришна покрети, особе које се баве хороскопом, „белом“ магијом, црном магијом, виском, бурмама, које „имају побожна виђења и снове“, и тако даље.)
2. Излагала себе блуду, разврату, блудним гресима, чинила блудна дела
Наш свештеник Бранислав на овом месту додаје да свако изопачење, претеривање и застрањивање сексуалне природе јесте блуд и разврат и представља смртни грех - и за душу и за тело, јер како каже апостол Павле „А тијело није за блуд него за Господа, и Господ за тијело.” (1.Кор, 6 : 13) Ове две групе греха толико разорно делују на људску психу и живот, јер човек на тај начин нарушава свој „духовни имунитет“ и тако чини себе и своју породицу подложном јачем утицају злих сила.
Што нас доводи до следеће неуобичајене теме за једног психолога, али не и за православног хришћанина и психолога, а то је - ђаво. Постоји ли ђаво заиста? Да ли постоје и његове слуге, пали анђели, у светоотачким списима познатији као - демони, мрачне силе? Или је то само метафора за неке мрачне стране наше психе („ђаво ће га знати зашто томе не могу да одолим“), за нашу склоност ка пороцима („ђаво ме тера“) , за наше „несвесно“ које је нагонско а за које нас наш „супер-его“ (под којим се у психологији подразумева нешто слично савести) прозива.
Митрополит Антоније сурожски (Блум) који је иначе био и лекар класичне медицине (докторирао медицину на универзитету у Паризу) а био је и наш савременик све до 2003. године - дакле, ни у ком случају неки „неуки, затуцани, сујеверни човек који је живео пре него што је било каква наука постојала“ - рекао је: „За савременог човека, нарочито васпитаног у нерелигиозном или антирелигиозном свету, тешко је да прихвати мисао о томе да заиста постоје мрачне силе - не само за мрачене области у нашој сопственој души, већ мрачне демонске силе. А ипак, имамо сведочанство великог броја људи, хиљаде светитеља, који знају из искуства и упознали су се са постојањем демона.“
Колико год чудно звучало, данас постоји пуно људи који ће за себе рећи да верују да Бог постоји, да верују у Бога, чак и иду у цркву понекад, али када им се каже да ђаво такође заиста постоји, да је он такође најреалнија реалност као што је и Бог - ту ће већ помислити да је онај који им то говори мало верски и психички „застранио“.
Када је у питању деловање злих сила кроз врачаре, људи се, парафразираћу Јевгенија Гончарова, деле на три групе:
1. једни и даље сматрају врачаре чистим шарлатанством, којима моћ (уместо од стране демона) дају људска глупост, склоност сугестији, сујеверју, самообмани, наивности, ирационалности.
2. други, који су се (на своју несрећу) лично сусрели са необјашњивим и ужасним деловањем злих сила које нису људске нити материјалне природе већ духовне, не могу тако лако да порекну њихово постојање, али не знају како да се боре против њих и како да се заштите од њих.
3. најзад, постоје људи који знају да демонске силе постоје, да ђаво заиста постоји, и како се од њега могу заштити, а шта не треба да чине да не би себи и својим ближњима нанели духовну штету и несрећу.
Како је повезано излагање себе овим енергијама које нису од Бога, том деловању врачара кроз које на човека који им долази за „помоћ“ дејствују нечисте силе - са психичким тегобама?
Ми, православни, знамо да је човек трочлана структура - сачињава га дух, душа и тело, и да оно што се догађа на духовној равни (грехови) продире у нашу психу и изазива различите симптоме које касније психологија просто евидентира и назива одређеним терминима попут анксиозни поремећај, опсесивно-компулсивни поремећај, сексуалне дисфункције, родна дисфорија, депресија, биполарни поремећај, схизоафективни поремећај, итд.
Секуларна психологија не може да види оно што су бројни светитељи и духовни учитељи Православне Цркве знали вековима и миленијумима уназад а то је духовни узрок за ове душевне проблеме.
Морам да нагласим да нема сваки психолошки проблем духовни узрок. Међутим, не узимати у обзир чињеницу да може постојати и духовни узрок - то чини секуларну психологију веома осиромашеном и ограниченом у смислу помоћи човеку. Психологија је дала велики допринос у детаљном опису манифестација неког психолошког проблема, међутим, када је у питању разумевања узрока - ту једноставно нема много да понуди.
Да се вратимо на духовне узроке за психолошке проблеме. Људи понекад иду код врачара зато што њихова вера у Бога садржи одређене духовне заблуде. То нису они греси моралне природе које најчешће и сматрамо гресима, и које људи који иду на исповест обично и исповедају. У питању су греси директно уперени против Бога, који директно трују непосредан контакт човека са Богом - Богом који је наш Творац, Творац свега на овом свету, праведни Судија и милостиви Отац. И не заборавимо: Сведржитељ - Онај без чије дозволе се ништа, баш ништа на овом свету не може догодити.
Једна од тих духовних заблуда је, дакле, та да Бог ипак није свемоћан тј. да постоје одређене околности на које ни Бог не може да утиче.
Јеванђеље нам каже да без воље Божије демони немају моћ да уђу чак ни у свиње. (Мт, 8: 28-32) Што се тиче страха да ће нам неко моћи бацити урок или нас заврачати, да нам нека врачара може по налогу других бацити неку црну магију на нас, а да нас од тога Бог не може заштити, свети Амвросије Оптински каже: “Што се тиче твог дечијег страха да будеш у власти сатане преко неке врачаре, ти самим тим само показујеш да су твоја схватања о томе шта је хришћанин, о Богу, о ђаволу - су појмови сеоске бабе. Ако у свиње нису смели демони да уђу без воље Исуса Христа, како ће они ући у људе?“
Дакле, ако нам се јавља такав страх, то је сигуран показатељ да ми гајимо духовну заблуду да Бог није свемоћан, да није Сведржитељ, те да постоје неке околности и ситуације које Га „превазилазе“ и које се дешавају мимо Његове Воље или Његовог Допуштења.
Друга заблуда је да је довољно ићи повремено у цркву, славити славу, крстити децу, палити свеће, затражити од свештеника да очита молитву за здравље - да је то онда довољан услов којим ћемо задовољити Бога тако да нам се неће десити нека невоља.
Ово нису стварна дела вере, већ магијски приступ - да ћемо скупом неких поступака које не чинимо срцем већ претварамо у спољашње ритуале од Бога добити „заштиту од урока и несреће“. То је, фактички, третирање Бога као врачаре.
Бог није некакво љубавно сунашце које зрачи љубављу без обзира шта ми чинили и да ли Га ми поштовали. Бог је Личност, као Ви и ја, и Бога не смемо узимати здраво за готово. А посебно не треба према Богу да се односимо ни магијски а ни потрошачки (користољубиво).
Благодат Божија од таквог човека одступа, јер Бог се не намеће никоме, и тада човек постаје све мање заштићен пред злим силама. Ово губљење заштите Божије се не дешава зато што је „Бог престао да га воли и зато што не би хтео да га заштити. Господ воли и оне који су заборавили на њега, и жели спасење сваке душе. Али спасење је само у живљењу са Богом.“ Нема ту никаквог места за неко магијско мишљење, већ су ствари у духовном животу веома јасне - ко живи у складу са Божијим заповестима и труди се у свом животу да тражи и испуњава Божију Вољу за њега - тај је заиста са Богом. И Бог је са њим и тада нико и ништа на овом свету не може да му науди.
Ако смо заиста са Њим, то морамо показати својим животом и делима (не ритуалима већ преображајем своје душе и живота). Не можемо ићи код врачара по помоћ због страха, кошмара и дрхтавице, а истовремено мислити да смо са Богом јер ето кажемо да верујемо да Бог постоји, платимо свештенику да очита молитву за наше здравље, итд. То је илузија.
Како врачарима успева да манипулишу са људима?
Дакле, када смо лишени заштите Божије, тада смо у зони огромне духовне опасности - демонске силе тада крећу преко врачара да манипулишу са нама, често на начин да човек непосредно након одласка код врачаре осети заиста неки „бољитак“ у односу на своју психичку тегобу због које се и обратио врачарама. Како то да врачарима „успева“?
Па, ако су страхове претходно изазвали демони, они могу својевољно одлучити и да их привремено „обуставе“ зарад једног много вреднијег циља за њих - финалног освајања човекове душе. И то чак и душе не само тог човека, већ и његових ближњих и шире околине која чује да је та врачара том човеку „помогла“. Након неког времена, по правилу, појављује се или поново исти проблем, или други - такође тежак. Тада човек креће већ својим „утабаним“ путем и то све лакше и лакше - настала је нова тегоба, па идем код врачаре која ми је прошли пут „помогла“.
За то време, у животу те породице или тог човека почињу да се, осим тих тегоба, дешавају и многе друге невоље и несреће - неслоге у породици, свађе, разводи, застрањивања деце, … све почиње некако да се урушава и да се ствара једна тегобна, мрачна животна атмосфера, која има за циљ да човек учини последњи чин одрицања од Бога - да Га окриви за своје невоље и тежак живот.
Дешавају се све тежа психичка стања, човекову душу обухвата некакав метафизички мрак и метафизички страх, и мрежа над његовом душом се све више плете. Свети Јован Златоуст о томе говори овако - у својој поуци „О онима који се лече од болести враџбинама“ он строго упозорава да се не сме ићи непријатељима Божијим, маговима и чаробњацима, да је боље умрети него непријатељима Божијим ићи. И да они који користе њихове услуге умиру пре времена и у муку вечну иду. Јер онај који иде астролозима, „сам себе лишава помоћи Божије, презрео ју је и ставио је себе ван промисла, (те зато) ђаво како хоће, управља и располаже (његовим) делима“.
А свети Максим Грк каже о астрологији и „видовњаштву“: „… Зна свелукави (мисли се на ђавола) да посредством обмане предсказања лако може да нас одвуче од Бога и привуче к себи, примора нас да верујемо да звезде владају нашим поступцима и расуђивањима, а када буде прихваћена та вера, нипошто се више нећемо, или ћемо се веома мало бринути о својим сагрешењима…Када наиђу жалосне околности, за то оптужујемо Бога као створитеља зла. Чинећи тако, ми ћемо се нужно лишити заштите од Бога и тада ће непријатељу бити лако да овлада нама и сведе нас на дно пакла“.
Зато, кад год постоји проблем потребно је отићи код свештеника и исповедити се. Свештеник ће Вам рећи које молитве да читате (знам да многи читају Молитву Часном Крсту у оваквим тешким ситуацијама) и шта даље да чините да себе заштите да бисте потом, када будете на чврстом тлу, били у стању да помогнете и другима.
И још једну важну ствар да напоменем - особе које су ишле код врачара ни у ком смислу не смеју приступати Причешћу уколико пре тога нису исповедиле овај тешки грех. Када приступамо причешћу свештеник каже следећу молитву „Нека ми ово Причешће не буде на суд или на осуду, већ на исцелење душе и тела. Амин.“. Видите, причешће нам може бити на суд или на осуду - лично сам видела да се људима погоршало психичко стање јер су прилазили причешћу а да пре тога нису исповедили страшне грехе попут одлазака код врачара, а посебно уколико су по савету врачара отишли у цркву да се причесте.
Ми се надамо и молимо да ће нам причешће Телом и Крвљу Христовом бити на исцелење душе и тела. Дакле, изричито се у молитви помиње исцелење душе - наших психичких проблема и тегоба (страхова, анксиозности, кошмара, депресивности, присилних мисли…) - тако да немамо дилему Ком Лекару треба да се обратимо за исцелење ових тегоба.
Православни психолози, психијатри и психотерапеути могу човеку помоћи да дође до тога шта је његов главни проблем, да сагледају психолошке потешкоће на прави начин, да пруже психолошку подршку и савет, међутим - Бог је једини Лекар и Исцелитељ душе.
Извор: imanade.org