И ја сам био један од сведока чудотворства не само његове речи него и чудотворства друге врсте. Данас, кад месни епископ и месна шабачко-ваљевска црква на старохришћански начин прибројава и посведочује да Владика Николај припада лику Светих, хоћу да исповедим и са радошћу посведочим оно што ми се догодило пре шеснаест година.
Наиме, 1970. године посетио сам са, овде присутним о. Атанасијем (Јевтићем), наш манастир Светог Саве у Либертвилу у Америци. Наш школски друг, о. Драгољуб Малић превалио је хиљаду километара својим колима да би нас довезао до Либертвила, са једним циљем да целивамо Николајев гроб у коме почивају његове свете мошти, дивни дар америчком континенту, и да би на гробу обавили помен.
Стигли смо у рано јутро. Било је доста магловито, тиха росица је росила. Помен је служио о. Атанасије а нас двојица смо певали. Никога није било ни у храму ни у близини. Храм је био затворен, владала је потпуна тишина над целом околином. И док смо певали, однекуд се зачула нека умилна мелодија. Као да је певао неки чудни хор, мелодија је долазила у таласима, није ми било јасно, да ли из храма или однекле другде. То је трајало све време нашег служења на гробу Владике Николаја. Питао сам да ли ми се то причињава, или је стварност? Међутим, под утицајем те мелодије, више анђеоске неголи људске, миље је обујмило моју душу и дивна непоновљива радост. У тренутку сам помислио: Видиш, милостиви Свети Владика хоће да награди наш мали труд и то што смо ми из даљине дошли у посету... Но, о том доживљају нисам оцима ништа рекао.
На повратку, пак, негде на половини пута, наш возач о. Драгољуб ће рећи: ''Оци, да ли ви чусте нешто док смо служили на гробу Владике Николаја?'' Упитао сам га: ''Шта?'' – ''Заклео бих се да је на гробу певао некакав хор, каквог никада у животу нисам чуо.'' Тек тада сам и ја рекао је: ''Знате, бојао сам се да вам кажем, али исто то сам и ја чуо и осетио док смо помен вршили''.
Прошло је од тада много година, а ја и данас свим бићем осећам да је то био дивни дар небески мени и мојој огреховљеној души; дар од Светог Владике Николаја, кога је заволела душа моја од првог сусрета са његовом писаном речју. Очевидно, хтео је овај нови српски Просветитељ да ме утеши и да ме обрадује.
Да овоме додам и следеће: Исте године када је до Србије допро глас о његовом упокојењу, Мати Ана из Враћевшнице, дивна монахиња српска, дала је да се излије звоно ''у славу Божју и у част Св. Владике Николаја''. То звоно од тада па све до сада звони у срцу Србије. Свети, пак, Старац Ћелијски Отац Јустин, сам нам је говорио да се само један дан молио за покој његове душе, а после тога да му се обраћао као светитељу. Ако је онај који је поседовао и знао дугим искуством шта је светост, тако рекао, и осетио да се заиста ради о светом човеку, шта онда да кажемо ми, који смо са много мање духовног знања и искуства?
Шта нам друго преостаје него да заједно са Оцем Јустином и бројним богомољним душама, које нису изгубиле осећај за светост и светињу, пробуђени светом речју Владике Николаја, а са нама заједно и цео српски народ – да захвалимо Христу на дивноме дару, и да му се помолимо да нас ни и убудуће не лиши људи сличних Св. Владици Николају''.
Митрополит црногорско-приморски Амфилохије
Из монографије ''Свети Владика Николај – живот и дело'', аутора протођакона др Љубомира Ранковића