Кривудавим прашњавим путем ишли су човек и његов пас. Умор их је толико савладао да су једва корачали. Одједном угледаше диван призор. Лепу капију са ниском оградом, а иза ње ливаду пуну разнобојног цвећа.

- Шта је ово - упита човек чувара који је седео на улазу.
- Ово је Рај. Ти си умро и сад можеш у миру да се одмориш.
- Има ли ту воде?
- Има колико ти душа жели. Има и фонтана и базена.
- Јел може нешто и да се поједе?
- Све што пожелиш.
- А за мог пса, има ли нешто?
- Жао ми је, али псима није дозвољен улаз. Ти уђи, а он мора остати испред врата.

Кад то чу, човек само уморно одмахну руком и настави пут. Пас је ишао за њим. После неког времена опет им се указа диван призор. И ту је на улазу седео чувар.

- Јако сам жедан, има ли код вас воде?
- Уђи слободно, у дворишту је извор.
- А мој пас? И он је жедан!
- Може и он. Поред извора видећеш појилицу за животиње.
- Гладан сам.
- Добићеш вечеру.
- А мој пас?
- Биће нешто и за њега, не брини.
- Које је ово место?
- Ово је Рај!
- Како сад опет Рај. Већ смо били на једном месту за које су нам рекли да је Рај.
- Слагали су вас. Тамо је Ад-пакао. Оно што сте видели на улазу су само кулисе.
- Ако је тако, зашто ви трпите њихове лажи?
- Зато што нам користе, јер до правог Раја долазе само они који не напуштају своје пријатеље.

Са руског превела Јагода Милета
Преузето из: ''Светосавског звонца'', Манастир Клисина