Рекли смо да ћемо говорити опширније о учењу Цркве о одушености (оживотворењу) плода (ембриона) од самог његовог зачећа. Као што је познато, Господ Христос, поставши човек, прошао је све степене људске природе, слично нама, са изузетком бесеменог Његовог зачећа и Његове безгрешности.
Четири васељенска сабора Цркве (Трећи, Четврти и Шести) проповедају и формулишу једна од најзначајнијих догмата Цркве Православне:
Исповедамо, дакле, Господа нашег Исуса Христа… савршеног Бога и савршеног човека од душе разумне и тела… једносуштног Оцу, истоветног по божанству, и једносуштног нама по човечанству; јер се збило јединство две природе. Исповедамо Свету Дјеву Богородицу због тога што се Бог Логос оваплотио и очовечио и од самог зачећа сјединио себи од Ње (Дјеве) примљени храм (= људску природу).
Поред тога, петнаестом Праксом истог Сабора обухваћена је Синодска посланица Јерусалимског патријарха Софронија, у којој се између осталог каже:
„Отеловљује се за нас Бестелесни и уистину постаје човек Онај који је познат као вечни Бог... примивши сав наш састав, тело нама једносуштно и душу разумну нашим душама једнородну. Човек је уистину постао преко ПУНОГ ЗАЧЕЋА у Дјеви Пресветој…
При томе Он се није присајединио унапред створеном телу нити се са предпостојећом душом саставио, него су они (тело и душа) тада ушли у постојање када се са њима сам Логос и Бог природно саставио, истовремено са постојањем имајући сједињење, имајући заједно постојање са природним спајањем Логоса. Јер чим је (постало) тело, одмах је Бога Логоса тело; чим је тело одушено разумно, одмах је Бога Логоса тело одушено разумно. Јер самим зачећем ово (тј. тело и душа) је настало ради сједињења са Логосом, и присаједињено Му је ипостасно, баш тиме што је вођено састављању, заиста стварном и нераздељивом.
На крају, да поменемо и пети анатематизам Петог васељенског сабора, који каже: „Ко не исповеда да је сједињење Бога Логоса са телом одушеним разумном душом и умном било по сложенију, тј по испостаси, такав нека буде анатема. Исто сведочи и 9. анатематизам против оригенистичких учења.
Али и још нешто: када је Приснодјева Марија посетила своју рођаку Јелисавету, одмах после Благовести, тј. мало дана после зачећа, шта је носила у својој утроби? Да ли је носила бездушну ћелијску масу, дужине једног хиљадитог дела? Наравно да није! Носила је у себи Онога који је примио људску природу, тј. тело са разумном душом – Бога Логоса. Зато и Јелисавета „испуњена Духа Светога“ приноси славословље плоду од неколико дана („благословен плод утробе твоје“) и назива Марију „Мајка Господа мога“! (Лк 1,39 и даље).
Да оно што важи за људску природу Господа, осим бесеменог зачећа и безгрешности, у потпуности и непроменљиво важи и за све људе потпуно је разумљиво и не нуждава се ни у каквом доказивању, пошто, као што смо видели, исповедамо Господа „савршеним човеком“, „јединосуштним нама по човечанству“ и „по свему нама подобном осим греха“. (…)
Одломак из текста архимандрита Епифанија Теодоропулоса „Када човек постаје „душа жива – зачећем или касније. Библијско и светоотачко виђење“, објављен у књизи „Светиња живота и чедоморство“, Вршац 1986.
Извор: manastir-lepavina.org