Наша нада у добијање исканог за време молитве заснива се на вери у благост и штедрост Божију. Он је, наиме, Бог милости и штедрости и Човекољубац. Осим тога, ми се сећамо и ранијих безбројних доживљаја благости и милости на другим људима (у Светом Писму и Житијама светих) и на нама. За успех у молитви је, дакле, неопходно да је онај ко се моли и раније добијао искано и да је чврсто веровао срцем. Често ми добијамо оно што смо искали у молитви, нарочито оно што служи за спасење наше душе. Испуњење треба да приписујемо Господу, тј. Његовој благодати, а не неком случају. Јер, где би се могло дати место случају у царству свевласнога Бога?

Заиста, без Њега ништа не постаје, као што без Њега ништа не постаде што је постало (уп. Јн.1,3). Многи се не моле стога што им се чини да молитвом од Бога нису добили никакве дарове или стога што је сматрају непотребним делом. Они говоре: "Бог све зна пре нашега искања". Међутим, они заборављају да је речено: Иштите и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се (Мт.7,7). Наше прозбе (молитве) неопходне су ради снажења наше вере, којом се ми једино и спасавамо. Благодаћу сте спасени кроз веру (Еф.2,8). О жено, велика је вера твоја (Мт.15,28).

Спаситељ је и учинио да жена појачано иште како би побудио и укрепио њену веру. Такви људи не виде да немају веру, тј. најдрагоценије наслеђе Хришћанина, које је неопходно као и живот, да неверјем Бога праве лажом (1.Јн.1,10), да су деца ђавоља, да су недостојни било какве милости Божије и да гину. Осим тога, неопходно је да за време молитве срце гори жељом за духовним добрима и љубављу према Богу, тј. да јасно сагледава Његову крајњу благост према људском роду и готовост да са очинском љубављу слуша све молитве. Када, дакле, ви, зли будући, умете даре добре давати деци својој, колико ће више Отац ваш небески дати добра онима који му ишту (Мт.7,11).