Бог, током васколике историје, говори на разне начине, различитим путевима, кроз људе бистрог ума и чистог срца, кроз просвећене, просветљене људе; говори кроз ужас живота, говори кроз савест, говори кроз лепоту, говори кроз догађаје, позивајући човека да узрасте у пуну меру. Међутим, Он не само да говори. Он постаје саучесник у људском животу и у људској трагедији, Он постаје човек, Он се оваплоћује, Бог улази у историју, Бог носи њену тежину, Бог се погружава у наш свет, и овај свет са свом тежином, са свим својим ужасом, смртоносно пада на Његова плећа. У овоме је Божија максимална одговорност за Његову првобитну одлуку, за првобитни чин стварања.
Он није гледалац, он не стоји по страни; он улази у епицентар, у трагедију живота, и учествује у њему са нама. Овог Бога човек може да прихвати, овог Бога човек може да поштује; Њему може да се препусти, Њему може да буде веран, може да види да овај Бог тако верује у човека, да је такву наду положио у Њега, да га је тако заволео до смрти, и то смрти на крсту, да се може за Њим ићи, ма куда да пође: на смрт, на живот.
Филозоф Григорије Сковорода је у једном од својих дела рекао да је у животу све изванредно уређено: потребне ствари нису компликоване, а компликоване ствари нису потребне. ми често не успевамо да живимо зато што прекомерно компликујемо живот. Трудимо се да учинимо немогуће, пролазећи поред могућег. Мислимо да нас је, наводно, достојно само оно што је тако велико и тако далеко да га никада нећемо достићи. А, ако се овај принцип примени на јеванђељске заповести, можемо да нађемо у Јеванђељу, у речима Спаситеља Христа, заповест чији је смисао наизглед изванредно једноставан, али од које можемо да почнемо сви ми. То је заповест о томе да треба да волимо ближњег као самог себе (Мк.12,31).
Ово подразумева да сами себе треба да волимо. И, ево, на овоме бих желео да се задржим; зато што ако нисмо умели себе да волимо, нећемо умети да волимо ни било кога другог. Живот и искуство показују да можемо да дарујемо другима само оно поверење које смо у стању да дамо себи, ону љубав коју можемо да дамо себи, итд. Можемо да дамо само оно што имамо. Без поштовања себе, ми ни друге не поштујемо; без љубави према себи - исправно схваћене - не можемо да волимо ни друге.
Кад некога волиш, желиш му добро; што га више волиш тим веће добро му желиш. Вољенима желимо најузвишеније, најсветлије и најрадосније. Желимо да узрасту у такву меру да њихова радост буде велика, да у њима постоји пуноћа живота. Ево, са овог становишта човек треба да уме да воли и себе. Човек се изграђује подвигом, надахнућем и упорним радом; и он треба себе тако да воли, тако да цени, тако да поштује своје људско достојанство, како би схватио: нема таквог напора који не би вредело уложити да човек постане достојан свог људског призвања. Апсолутан услов за љубав је отвореност.
Ипак, дешава се да се плашимо отворености. Отворити се значи: постати рањив. Отворити се значи: зависити у својој радости и у свом болу од другог човека. А, ово можемо да учинимо само ако у нама има довољно вере у другог човека. Вера бива различита. Постоји проста, детиња, чиста, светла вера: поверење, оданост, непознавање зла, неустрашивост због тога што човек никада није искусио суровост, немилосрдност и бол, који се наноси злобно и намерно. Овакво поверење се не може назвати зрелом вером; оно је почетак вере, оно се открива у раним годинама; понекад се она чува у веома чистим и дечијим душама, међутим, у њој нешто недостаје.
Да, она открива човека по цену великог страдања, али истовремено, не штити другог човека од грешака, зато што ми сносимо одговорност за људе којима се откривамо. С једне стране, они могу да нам нанесу бол и ране (да не говорим о радости коју нам доносе). Међутим, с друге стране, ако се неодговорно препуштамо њиховој власти, у њима може да се открије или не открије све рђаво, може да се не оправда оно светло и велико што постоји у човеку. Зато поверење није довољно; треба да постоји друга, зрелија вера. Као прво, вера у човека, елементарна, дубока вера у то да у сваком човеку постоје светлост, истина и бесконачне стваралачке могућности за развој; ако му се помогне, ако се подржи, ако се надахне, онај хаос, који нас често плаши у човеку, може да изнедри звезду.
Долазимо у додир са људима који се налазе у стадијуму формирања, односно са људима у којима се боре светлост и тама - и понекад се сурово боре. И, кад се откривамо у чину вере, морамо унапред да признамо своју рањивост и да пристанемо на њу. Рањивост није обавезно рђаво својство. Рањивост бива горка, тешка: рањено самољубље, осећање увреде и осећање понижености такође припадају области рањивости.
Међутим, говори се о способности човека да буде рањен у срцу - а да не одговара ни горчином, ни мржњом; да опрости, да прихвати, зато што верује да су суровост, издаја, несхватање и неправда - ствари које пролазе, а човек остаје заувек. Веома је важно пристати на ову рањивост. Умеће да се ова спремност човека да верује до краја и да воли по цену свог живота пронесе до краја, како не би само ти, већ и други, узрастао у пуну меру својих могућности, то је подвиг.
Одговорност се састоји и у способности да се одазовемо човеку, да му одговоримо - љубављу, разумевањем, вером и надом. У овом смислу, свака љубав у себи садржи одговорност, одговорност пред тајном човека, одговорност пред његовом будућношћу. И, ова одговорност у љубави се, такође, спаја са захтевношћу. Волети љубављу која раслабљује, волети љубављу која све допушта и омогућава човеку да постане све ситнији и ситнији, све суровији и све самољубивији, није љубав. То је издаја. Љубав мора бити захтевна. Не у грубом смислу, не онако као што ми често заиста захтевамо од других оно што не пристајемо сами да урадимо, што нам изгледа претерано тешко, оптерећујући их бременима која нисмо у стању или не желимо да носимо. Не, захтевност љубави се огледа, пре свега, у томе да вољеног човека надахњујемо, да га уверимо у то да је он бесконачно значајан и драгоцен, да у њему постоји све што је неопходно како би узрастао у већу меру човечности.
За ово је, такође, с наше стране потребна непоколебива вера, зато што то није увек очигледно; има момената када пред нама бљесне светозарни лик могућег човека - и угаси се: живот је угушио најузвишенији порив. Дакле, тада наша вера треба да има вид, наша нада треба да буде огњена, а наша љубав непоколебива; тада морамо, са свом пажњом, са свим искуством, да помогнемо човеку да узраста. И, само ако тако верујемо, са спремношћу да будемо отворени до крајње рањивости и не захтевајући од другога да буде све што је у стању да буде, имамо право да говоримо о томе да га истински, озбиљно, стваралачки волимо: не себе ради - већ њега ради.
Митрополит Антоније (Блум)
Извор: saborna-crkva.com