Страст осуђивања често примећујемо код црквених људи.
То су оне чувене баке које сикћу на вернике који се понашају “не по правилима”. То су различити црквени “активисти” који на блоговима и форумима жестоко критикују друге црквене активисте и угледне црквене делатеље (личности). То су тзв. фанатици, који оваплоћују своје непријатељство према човечанству, тиме што налазе себи много непријатеља међу атеистима или представницима других религија.
Уопште говорећи, то су тешки људи, склони конфликтима, недружељубиви, провокативни. Ако водимо активан духовни живот, многи од нас ће ту страст открити и у себи. Нама се много тога не свиђа код других људи. Недостаје нам те обичне дружељубивости, недостаје нам љубави. Ми на све начине прекоревамо себе за тај недостатак љубави и, без обзира на активан и исправан духовни живот који водимо, наш процес борбе са осуђивањем слабо напредује, ако уопште напредује.
У Цркви, где је разрађена вештина борбе са страшћу осуђивања, постоје моменти који многима нису познати. Аутор овог текста је од детињства много страдао од те страсти и, без обзира што је био упознат са делима скоро свих познатијих светих отаца, моја борба је практично била безуспешна. Да, ја сам се трудио да се молим за оне које сам осуђивао, као што и уче Свети оци, али, молећи се: “Господе, помилуј га”, јасно сам осећао како та подла страст придодаје мојој молитви апсолутно нежељени, нездрави подтекст: “Господе, опрости тој заблуделој души!”, “Господе, опрости том ниткову! Погледај само шта ради!”
Као што знамо, молитва треба да је строго усмерена против оне страсти са којом се боримо. Када се боримо са унинијем /духовном чамотињом, депресивношћу - прим.прев/, молитва “Слава Богу за све!” је усмерена управо против унинија и роптања, и зато делује беспрекорно. Када је у питању осуђивање, молитва “Господе, помилуј га!”, како сам је ја вршио, била је практично бескорисна, зато што сам лако успевао да је сјединим са осуђивањем тог човека.
Тако сам се мучио, док ми истакнути свештеник, протојереј Николај Крачетов, није напоменуо којом молитвом треба да се борим против те страсти, а то је: “Господе, благослови га”. Тада сам се, напокон, померио с места, у борби против осуђивања, зато што ту молитву демони нису могли да сједине са осуђивањем човека јер у њој не говоримо ништа о претпостављеној кривици човека пред Богом, коју му је потребно опростити, него само призивамо на човека Божији благослов, а сви знамо да се благослов даје за добра дела, а не за зла.
Често препоручују да се против осуђивања користи молитва: “Господе Исусе Христе, Сине Божији, уразуми, спаси и сачувај слугу Твога (име), и његовим светим молитвама помилуј и мене грешног!” Да, та молитва је, такође, неспојива са осуђивањем. На жалост, међу људима који нас окружују нема тако много молитвеника. Без обзира на позитивно искуство борбе са осуђивањем, помоћу молитве “Господе, благослови га!” и сећања на сопствене грехе, сматрам да знања из области психологије, која хоћу да поделим са вама, могу ту борбу да учине још успешнијом, благодарећи дубљем разумевању механизма помоћу којег се формира наша страст осуђивања.
У психологији постоји појам прихватање. Просто речено, то значи да човек прихвата нешто без негатива, без икаквих лоших осећања. Наше неприхватање других људи је веома слично осуђивању. Ми из неких својих унутрашњих разлога не прихватамо човека, а неприхватање тражи неко оправдање, и нама је лакше да своју злобу објаснимо лошим поступцима других (у чему нам демони врло радо помажу) него нашим унутрашњим разлозима. Зато, ако победимо неприхватање, онда ћемо у многим, а можда и у свим случајевима, победити осуђивање.
Изражавајући се психолошким терминима, механизам недовољног прихватања људи може се описати са две тврдње. Прво: наше неприхватање других људи је, у основи, условљено нашим неприхватањем себе. Друго: наше неприхватање самих себе је условљено тиме што у детињству нисмо били довољно прихваћени од родитеља и нисмо добили довољно љубави.
Обраћајући се, пре свега, тим истим фанатицима који, уместо да ратују против демона, ратују против људи, подвући ћемо да наше прихватање других људи не значи истовремено и одобравање њихових порока. Свети оци су рекли: “Мрзи грех, воли грешника”. Дакле, прихватање свих људи, чак и оних најгрешнијих и оних који мрзе Православну цркву, никако не противуречи учењу наше Цркве.
Везу између нашег прихватања себе и прихватања других људи веома је лако видети у свакодневном животу. Када човек, који је обично незадовољан собом, учини неко добро дело и на неколико минута или сати се себи учини “исправним”, достојним живота, достојним добра, тада се, у тим минутима и часовима, он и према другим људима понаша боље. Мање их осуђује, чешће примећује у њима добро, отворенији је за разговор, чак се и зачуди: ето, како ми се посрећило, какве добре људе срећем данас. Заправо, као и увек, ствар је у њему самом, он се малчице приближио здравом, нормалном стању човека...
Из књиге православног психолога Димитрија Семеника, “Упознавање са собом”
Извор: saborna-crkva.com