...Због чега нам је Бог дао заповести? Зар није ради нашег исправљања? Поштујући заповести Божије, радимо на врлинама и тако задобијамо душевно здравље. Вредна је она врлина која се задобија слободно, без принуде. Потребно је да човек осети потребу за врлином и у наставку да се подвизава да је задобије. Бог нема потребу да ми творимо Његову вољу, али ми имамо потребу јер се на тај начин ослобађамо нашег старог човека. Када се човек стара да твори вољу Божију, онда се и приближава Богу и тада, не тражећи, задобија божанску благодат: узима воду директно са извора. 

Може неко да је по природи, претпоставимо, једноставан, миран, кротак. Ово су, међутим, природни дарови које му је дао Бог и неопходно је да их негује, да их усавршава својим подвигом, и задобиће духовне дарове, дарове Духа Светога.

Промишљеност је дар, али, рецимо, ти немаш овај дар, али имаш неки други. Негујући тај дар који имаш, тј. усавршавајући га, поред њега задобијаш и промишљеност и друге врлине, и тако допуњаваш врлине које ти недостају. Када се неко подвизава нпр. у уздржању, истовремено негује и ћутање, пажњу, молитву, промишљеност... Све врлине, као и све страсти, зависе од човековог делања. Ако човек ради на врлинама, оне се развијају, а страсти гуше. Ако гаји страсти, оне се развијају, а врлине гуше.

Да би човек напредовао, потребно је да спозна страсти које има и да крене да се бори са њима. Такође, да спозна и дарове које му је дао Бог и да их увећава. Ако их смирено увећава, брзо се духовно богати. Ако се подвизава духовно, постаје добар, ако је равнодушан, постаје лош. Бог ће од свакога од нас тражити одговор да ли смо удвостручили таланат који нам је дао. Ако је неком дао пет таланата, потребно је да их увећа у десет, деветка за њега није одлична оцена. Ако неко из усрдности, а не из егоизма, један таланат повећа на десет, ово не само да дирне Бога, већ и људе са каменим срцем. 

У задобијању врлине помаже да си у близини неког који има ту врлину. Дружећи се са неким који има благочестивост, и ти ћеш мало-помало моћи да задобијеш благочестивост. Исто се дешава и са другим врлинама јер миомир врлина других прелива се и на нас. Када посматрамо себе у врлини других и покушамо да их подражавамо, изграђујемо се. Али, и у слабостима других задобијамо корист јер њихове слабости нам помажу да сагледамо своје. Тако, нека ме дар другог подстиче да се борим да бих га подражавао, док његове слабости ме подстичу да размислим да можда и ја немам те исте слабости, и у ком степену их имам, да бих се борио и одсекао их.

Нпр. гледам неког ко је врло радан. Радујем се и покушавам да га подражавам. Видим да други има знатижељу. Не осуђујем брата, али истражујем себе да видим да можда и ја немам знатижељу. Ако видим да је имам, покушавам да је одсечем. Ако, међутим, видим само своје врлине, а код других слабости, док своје слабости не видим или их оправдавам, и кажем: "Бољи сам и од овога и од онога и од овога...!" – готово, утопио сам се! ... 

Некада се може десити да неко мисли да има неку врлину, просто је научио неке њене спољашње карактеристике и тако се понаша да би изгледао врлински. Ово, међутим, није права врлина и не може да остане овако: проћи ће кроз решето и онда ће да се појави стварно стање. Једно је да се неко подвизава да не прича да не би рањавао ближње и да тако мало-помало задобије врлину ћутања, а друго да не прича да би се показао као неко ко има врлину ћутања. Може да ћути, али са помислима да непрекидно празнослови и да унутар себе има хрпу страсти.