Митрополит Онуфрије је испричао о монаху којег је лично познавао, а који је 30 година живео само на купусу:
„Када говоримо о посту, замишљамо нека давна времена - аскете у пустињи, пећинама и другим местима... и мислимо да такви људи не постоје у данашње време, али волео бих да кажем да то није баш тако. У животу сам видео многе људе који посте и испричаћу вам о једном од њих са којима сам служио. Он је свештеномонах."
Митрополит је средином 1980-их у селу Лукино крај Москве постављен за игумана московског представничког манастира, где је служило пет монаха.
У жељи да регулише живот тамо, одлучио је да приреди један важан оброк за сву браћу. Провели су цео дан у својој послушности, на различитим местима, и закључио сам да се морамо окупљати сви заједно најмање једном дневно.
Тамо је био један схијеромонах. Дошли смо на ручак, а видео сам га како носи тањир киселог купуса. Ово је било за време Великог поста. Питао сам га: 'Зар не једеш оно што једу сви?' (скували смо једноставну супу). 'Не, не', рекао је, 'имам своју дијету...'
И тако би до Пасхе појео само тањир купуса и парче хлеба.
Дан Пасхе је стигао. Добили смо рибу, јаја... И поново је видео овог брата како доноси свој тањир купуса, а одозго три комадића хлеба. Рекао је: 'Оче. Василије, шта је ово?' а он је одговорио: 'Данас имам неку утеху - то је Пасха.' Тада су браћа рекла да 10 година није јео ништа осим купуса и хлеба", приметивши да је монах био мршав, али увек живахан и доброг расположења - испуњен духовним оптимизмом, никада очајан и никада у сукобу са било ким. Био је скроман монах и радио је више него сви остали.
Једном је отац Василије чак добио упалу плућа и, ма колико лекари покушавали да га убеде да треба да једе месо, одговорио је једноставно: 'Нећу'. Такође је одбио да једе рибу и кавијар, упркос настојањима лекара.
И тако, није јео ништа друго - купус, хлеб… 30 година јео је само купус и хлеб. Тако је живео дуги низ година. Увек је био добро расположен. Тек у старости имао је неких проблема са ногама - није могао добро да хода.
Човек је живео цео свој живот на овај начин, а већина људи то није ни знала.
Нема много таквих људи, али свет се ослања на њих. Они су нам пример да се ништа лоше неће догодити ако неко време прођемо без нечега. Једноставно морамо бити храбри.
Нека нам Господ помогне, драга браћо и сестре, да се бар донекле натерамо на уздржаност у посту и да нам дух покајања дође у овом посту, да бисмо могли да исправимо свој живот и достојно дочекамо велики и ведар благдан Христовог васкрсења.
Извор: orthochristian.com