Код Чехова постоји једна потресна прича, под називом Туга. У књигама се она сврстава међу хумористичке приповетке. Смешног тамо има врло мало, али зато постоји изванредна поука, које се ваља присетити, будући да ова прича, у извесном смислу, говори о свакоме од нас. Чеховљеву приповеда о остарелом столару, који на таљигама вози своју болесну жену лекару, у зимско вече. Коњ се са муком пробија кроз снег, столар га шиба и покушава мислима да угуши тескобу коју осећа, схвативши да је 40 година проживео са супругом, а да јој никада није исказао љубав, да ју је понекад и тукао, да није проживео живот са њом како је желео. У тој дубокој и тешкој људској драми, супруга умире на таљигама, пахуље снега се на њој више не топе... Столар се замисли: “Да могу изнова да започнем живот...” Старао би се о њој, коју је некада обожавао. Четрдесет година је отишло у ништа.

Зашто је све то тако? Зато што сви ми тако живимо. Тако и завршавамо свој живот, тј. ни са чим, празни, трошимо га на бесмислице или греховне страсти. Пуштамо сопствени живот да пролази поред нас. Зар су живот - размирице, грдња, простаклук, сплетке? Зар је живот блуд и лаж? Зар је живот непрестано незадовољство и разјашњавање односа? Зар је живот “себи све, а други је само средство мога успеха”? Но, додаћу и да живот није непрестана журба, ни махнито јурење за илузијама овога света. Живот није - стални страх за будућност, фантазије, бриге, заборав оних које је Бог данас поставио поред нас.

Као муња пролећу године, и срце на сопствену празнину одговара љутњом. Празнина и љутња су нераздвојни. ... Наши поступци и одлуке су слични нитима које ткају наш живот. Ако су оне рђаве, труле, онда ће и наш живот бити рђав и исквариће се, не оставивши никаквог трага. Такви не можемо никоме бити на радост. А, ако не орадостиш никога, како можеш у себи да имаш радости?

Обрадовати ближњег благовремено и благовремено волети један другог - ето шта је живот. Срдачна топлина и радост искрених загрљаја, лепа реч, слух за другога, саосећање - зар не вреди ради тога живети? Огњиште љубави које греје срца најближих угрејаће и друге људе, свуда, где год би се онај који воли трудио и куда год би ишао, свуда ће ширити топлину јер извор топлине греје свуда. Тај добри, чисти и наивни израз лица твог детета заслужује да му посветиш своје време и друштво. Заслужује више од времена потрошеног на сплетке у фирми, на илузију Интернет-комуникације, растварање у ТВ-лицима или бескрајно ћаскање преко мобилног телефона.

Ево чудесне истине: пажња срца и потрошено време су у директној вези. Чему те вуче срце - на то ћеш и трошити време. Дакле, ако је срце окренуто Богу, наћи ће се време за молитву. Ако у срцу нема жеђи за Богом, ни времена за општење са Њим неће бити. Ако нема усрдне жеље за дружењем са породицом, неће се наћи време за то. Тако је у свему. Зачуђујуће је како алкохоличари, наркомани, сви који робују некој страсти увек нађу време да јој удовоље. Увек се нађе време, друштво и место за такве ствари. Јер, где је благо ваше, тамо ће бити и срце ваше (Л.12,34).

А, где је срце наше? Оно се одређује временом које срце посвећује нечему. Свако од нас може лако да одреди где му је срце - у лепљивим мочварама Интернет-саблазни, у преписци и испразном општењу са ко зна ким и ко зна због чега, или у томе што ти је од Бога дато: у породици, призвању, у корисном добром делу.

Ако си се сусрео са неким и заволео - цени то време, гради, а не руши. Јер, ако се огњиште љубави не одржава, угасиће се, охладити, а такво ничему не вреди. Љубав се одржава узајамном пажњом. Ето, постављен си да радиш на неком послу - то и јесте место где си призван да унесеш добро, да спасаваш своју душу, да одговорно испуњаваш оно што ти је поверено. А, ако ми будемо очајавали, беспосличили и маштали о нечему другом, изгубили смо време. Јер, сви ми нешто чекамо, и чекамо, и мислимо како ће доћи касније погодно време када ћемо моћи да се покажемо.

Суд се неће касније извршити, он се врши сада, у зависности од тога чему смо себе посветили. Сва суштина духовног живота се своди на то да не пропустимо текући тренутак, који нам је дат на спасење. Какав си у својим мислима, жељама, намерама у садашњем тренутку, такав си заправо. Вараш се ако мислиш да је сада тобоже добро и да ће тако некако проћи, а после ћеш се својски потрудити. Не, ово је самоомбана! Сада, у овом тренутку, бити веран Богу, чувати чистоту душе, искорењивати зло из себе и са љубављу се односити према ближњима - ето шта је хришћански живот.

Време је увек погодно и, истовремено, непогодно. Непогодно јер су спољашње околности увек против нас, а изнутра нас омета лењост и недостатак воље. Погодно јер је у томе духовни подвиг да ми управо сада имамо могућност за духовну борбу, спасење и ослобођење. А, када прође наш животни век, сводиће се духовни рачуни: чему си, заправо, себе посветио? Испоставља се да нам неће судити Бог ни анђели, него време које смо протраћили.

Протраћено време јасно показује на шта смо себе истрошили. Чему си себе посветио, то је оно што си, са тим ћеш и отићи у вечност. Дакле, воли данас, данас се дружи са својом децом, данас учини добро дело, данас и само данас крени ка Богу. Одлажући за касније, ми губимо реални живот. Маштајући о будућности, губимо садашњост. Ево још једне мале тајне. да би успео у животу, треба да престанеш да журиш. Журба уништава садашњи тренутак, душа се расејава у немирима, а време свакако одлази у неповрат. Оно што је потребно - успећеш да урадиш. Остало - како Бог управи.

Истинска радост се може наћи у сваком текућем тренутку. И, сваки моменат представља додир са вечношћу, уколико је душа свим срцем отворена према Вечноме Богу. Бог ће дати то што нам је потребно, не расејавај се у бригама за сутра, него живи данас. Радуј се ономе што јесте и не уништавај се због онога чега нема. Бог ти даје оно што ти је потребно. Ако би ти дао више од потребног, ти би постао гори него што јеси. Одмах ће се огласити неки страшни коментатори: “Како да не размишљамо о будућности? Колико још тога треба учинити! Изградити, одржати, реализовати!” Други, не тако страшни коментатори ће им одговорити: “О будућности размишљај, али се не губи у њој! Јер, живиш сада. Учи се да данас у свој живот уносиш радост”.

Ко је научио да верује Богу данас, тај је схватио речи из Јеванђеља: Не брините се о сутрашњем дану... Доста је свакоме дану бриге своје (Мт.6,34). Отац ваш небески зна да вама треба све ово (јело, пиће, одећа), него иштите најприје Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се додати (Мт.6,32-33). Не расејавајте се у бригама за сутра јер вам је живот дат данас, а остало како Бог устроји. Ко верује Богу, тај стиче мир, а ко је стекао мир, тај чува у себи склад мисли и осећања, жеље и воље. Ко има унутрашњу хармонију, осећа је и споља, и у свему - дисање Божије, присуство Животворног Господа. Кроз остатке првосаздане природе он види одбљеске изгубљеног Раја, а у својој породици осећа, и поред свих наших слабости, онај мали, али пријатни, део Раја на земљи. Прима љубав Онога Који воли, Господа нашег, Коме је име - Љубав.

Дакле, за чиме ћемо жалити? За временом потрошеним узалуд! За драгоценим временом, утрошеним ни на шта. Ма колико желели да га вратимо, то је немогуће. Не стижемо ни да се окренемо, а нема ни родитеља ни деце. Први су напустили земаљски свет, а други су, одраставши, напустили родитељски дом. Попут столара са почетка приче, са горчином се сећамо прошлости. “Да ми је да изнова започнем живот...”, бојажљиво изговарамо. А, зашто испочетка? Сада живиш! Сада воли, чини добро и очисти своје срце! Јер, где је љубав, тамо се време не расипа узалуд.

О. Валериј Духањин