У другој заповести стоји: Не чини себи никаквога идола, нити му се клањај и тако. А том истом Мојсеју исти Бог наређује (2 Мојс 20): „Направи ми скинију,“ (портабл храм), пошто су Јевреји били номади. Свака породица је путовала, имала свој шатор. Тако каже, направи ми један велики шатор у средини, једну завесу, да прави две собе и на тој завеси да буду извежени ликови ангела. Замислите а онамо стоји, не смеш сликати ништа ни што је на небу ни што је на земљи ни под земљом. Одједном, тај Бог за протестанте изгледа противречан. Како Он сада наређује то? Зашто то протестанти прећуте? А ми знамо.
Ето, то је радост хришћана када насликамо Христу црвено и плаво одело, јер наше иконе су теологија у боји. Прво одело црвено значи да је Бог, јер црвена је огањ љубави а он је Бог љубави а плаво, поред тога, друга хаљина значи да је и човек. Јер наша средина је плава: небо, океан и магла. Црвено-плаво значи Богочовек, а Богородица Марија супротно. Прво плаво одело, она је човечанско биће, а поврх тога црвено, она је као та купина несагорива (коју је Мојсије видео), загрљена огњем љубави споља али несажежена.
Па онај златни круг рекох указује на преображење. Али само Њему (да бисмо Христа Бога Богочовека разликовали од других светаца), уписујемо један Крст, у оном златном кругу, две линије горе изнад темена, две линије на лево, две линије на десно а не можеш четврти доњи крак Крста да насликаш од врата Христовог. И сад у та три места имамо три грчка слова: омикрон, (о мало), омега (ω, о велико) и н (ν): ὁ Ὤν, то је „der Seiende“, Швабе би превеле битијући, ми кажемо на српском од глагола бити онај који је вечан.
А мора да буде изван тог златнога круга историјско име ИС/XС – почетак и крај. Почетно и крајње слово - Исус Христос. Тако да нема иконе без имена. Зато ми православни кажемо да иако је нека икона барокна (кад су цртали ружне иконе и не тако духовне), боља је и та било каква икона него беле зидине џамије или синагоге. Јер они не верују да је Бог постао човек а нама је то најважније.
Зато су заставе православне цркве иконе које значе да је Бог заиста постао човек. А да је онда био степен технологије или фотографије ми бисмо данас имали фотографију Исуса Христа. Зато ми кажемо протестантима: ако ви заиста Њега волите, зар не бисте ви волели да знате како је Он изгледао. Он није био неки фантом.
Епископ Данило Крстић
*Блаженоупокојени Епископ будимски Г Данило (Крстић) спада у ред врло особених личности српске Цркве 20. века. Био је један од најобразованијих архијереја Српске Православне Цркве. Својом изузетном ерудицијом и пастирском речју, одушевљавао је младе интелектуалце, нарочито студенте Београдског универзитета за Реч Господњу и Јеванђеље Христово. Богати богословски и књижевни опус владике Данила разасут је у многобројним публикацијама.