Независно од тога да ли се спремамо да се бавимо мисионарским радом или не – ако себе сматрамо православним хришћанима треба да схватимо једну просту истину: Свето Писмо није наша приватна својина. Свако од нас ће на Страшном Суду дати одговор – да ли смо знали Христа и својим животом посведочили о Њему или смо се, без обзира што смо примили Свето Крштење, својим животом одрекли Њега.

Као што знате, у Америци је била предузета озбиљна мисионарска делатност да се у ту земљу донесе Православље. Говорим сада о јеромонаху Серафиму Роузу. До примања монашког пострига отац Серафим је био протестант. Школовао се на неколико универзитета у Америци а затим за себе открио Православље, тачније, Православље се открило њему. Горећи вером, он је пожелео да тај драгоцени бисер подели са другима. Почело је овако.

Два млада човека, будући отац Герман (Подмошенски) и отац Серафим (Роуз) живели су у једном од либералних центара Америке. Управо тамо, на универзитету Беркли који се налази у Калифорнији они су и решили да почну своју делатност да би показали лепоту православне вере свима који желе да је виде. Ево шта су урадили. На главном улазу универзитета налази се велики плато преко кога је пролазило свакодневно шездесет хиљада студената. Једног јутра су отац Серафим и отац Герман изашли на средину платоа, поставили две столице и сто. На сто су ставили икону Спаситеља, сели и наставили да седе у тишини, разговарајући само са људима који би показали интересовање.

За буквално пет година њихове делатности (они су ово радили за време школске године), како ми је причао сам отац Серафим, око девет хиљада људи је примило Православље и крстило се. Све то се догодило захваљујући томе што су они у овој двојици младих људи видели Христов лик. То о нечему говори.

На другим местима универзитета окупљали су се будисти, мормони, различите атеистичке организације. Протестанти су звали: „Господ вас љуби. Дођите, Исус вас љуби!“ Отац Серафим и отац Герман никада ништа слично нису радили – за њих је то радио Христос, Чији је лик на икони људима говорио много више.

И ето ми, као православни људи, можемо нечему да се научимо из тог примера. Морамо да схватимо: једино Бог може да призива и обраћа људе Себи, а све што ми можемо да учинимо је да унеколико помогнемо том процесу. Сви ми заједно треба да постанемо Христове руке, Његово лице, Његов дах. Својим присуством ми можемо или одгурнути људе од вере или им дати слободу. Међутим, свеједно – дело обраћења врши Сам Христос.

Када сам се сусретао са оцем Серафимом, питао сам га: – Оче Серафиме, док сте заједно са оцем Германом седели за тим столом и људи вам прилазили, шта је било најчудније питање које су вам поставили? Одговорио ми је: – Једна жена ме је питала: „Ви хоћете да кажете да сви православни хришћани изгледају као ви?“

Дужан сам да застанем и објасним овде нешто. Ми, свештеници и монаси, покушавамо да изгледамо онако како нас је Господ створио и максимално да се приближимо лику који нам је Он оставио. Ако брада расте, нека расте. Ако коса расте, па нека и она расте. У одевању се трудимо да избегавамо накинђуреност.

И ето, та жена је, погледавши икону Спаситеља која је стајала испред њих на столу и упоредивши је са изгледом оца Серафима и оца Германа рекла: – Ви не изгледате као овај Човек на слици. Отац Серафим је изненађено питао: – А како, по вашем мишљењу, изгледамо? – Ви имате тако мрачна лица, изгледате као гробари који раде на гробљу.

Причам вам ово из следећег разлога. Данас смо ушли у храм у Лаври и видели људе који су се кретали по храму са лицима која уопште не сведоче да у нашој Православној Цркви постоји радост. Лица која видимо, на жалост, не показују да у нашој Цркви има живота. Ушао сам у храм и одмах помислио: „Можда сви чекају да почне парастос?“

Господ је постао човек између осталог и да би нам показао како да живимо. Хајде да размислимо шта својим ближњим показујемо нашим животом? Често се чак и поздрављамо и разговарамо са раздраженошћу. Неопходно је да се замислимо над овим.

У Москви смо се сусретали са младим људима који су говорили: „Желели бисмо да будемо мисионари и проповедници“. Шта то значи? Као прво, да би некоме нешто дао, потребно је прво да то и имаш. Ради тога је неопходно да будемо људи Цркве, неопходно је да живимо у Цркви. Често покушавамо другима да предамо религију, док је потребно да ближњима дамо веру. Господ се може видети само кроз нас и ми можемо показати људима Христа само ако научимо да испуњавамо Његове заповести и љубимо. И ако желимо да обратимо некога у нешто онда, сигурно не у музејске чуваре црквене древности, већ у носиоце Христове светости.

Многи новообраћени људи су ми говорили да је разлог због кога су се заинтересовали за наш манастир и затим примили и Крштење у њему – заједница. Видели су заједницу која се разликовала од других које су знали. Ова заједница је пре свега имала заједничку молитву. Са бригом се односила према својим члановима.

Ви сви знате, наш манастир је почео као друштво за помоћ бескућницима. Изградили смо мали смештај, уредили тамо ноћни смештај. Имали смо мали магацин са одећом где смо могли да пресвучемо и нахранимо потребите. Они који су долазили код нас могли су да добију много тога уз изузетак новца и дроге. Многи свештеници су ми постављали питање: „Јел им проповедаш? Учиш их шта је Православље? Јел их чиниш православнима?“ Мој одговор је био и остаје: ја још никада и никог нисам учинио православним. Они ме питају: – Говориш им о Христу? Одговорим им: – Ја увек говорим о Христу! – А шта? – Говорим им: „Како сте?“; говорим им: „Једите“; говорим им: „Одморите се“. Питам их: „Шта вам је потребно?“. Говорим им да су ту пожељни гости. Шта им говорим о Христу… Бог – није предавање…

Не покушавам никога да критикујем, нисам критичар. Само и пре свега желим да људи који су овде, који живе у овој земљи, схвате: никога ничему нећемо научити ако не будемо живели као што је живео Христос.

Постоји човек за кога знам да се моли за мене. Раније је био бескућник и био је међу првима о коме смо се бринули у нашем манастиру. Звали су га Иса. Био је из Јапана. Тамо је и стекао добро образовање. 30-их година је, као и многи, дошао у Њујорк да би постао богат и познат, али је упао у лоше друштво и почео да користи наркотике и алкохол. Срео сам га на прагу нашег дома док је претурао по смећу да би нашао макар нешто за јело. Био је фебруар, падао је мокри снег. Након дужег наговарања успео сам да га уведем унутра, дам му одећу, наговорим га да се истушира.

Иса је са нама провео четири и по године. Крстили смо га у част светог Николаја Јапанског. Једном приликом смо разговарали и он ме је питао: – Одлазио сам у многе цркве и ти си једини који са прага није покушао да ме обрати у своју веру. Зашто ниси почео да говориш са мном о Христу?

– Драги мој, одговорио сам, ја разговарам са тобом о Христу сваки пут када ти кажем: „Добро јутро!“; разговарам са тобом о Христу сваки пут отварајући ти врата када долазиш код нас. Разговарам са тобом о Христу сваки пут када седаш за наш сто да са нама поделиш јело.

Неко време након нашег крштења помогао сам му да оде у Свету Земљу. Боравећи неко време у манастиру Свете Екатарине на Синају постао је монах и сада живи у Јапану, постао је један од оснивача монашке заједнице у својој отаџбини. Без икакве проповеди.

Вера не почиње апологетиком. Вера почиње љубављу! И у том смеру ми не чинимо довољно. Познавати богословље не значи обавезно и знати Бога. Дужни смо да схватимо да ако узимамо на себе одговорност да изађе са јеванђелском проповеди о Христу, али својим не-знањем (не-познавањем) Христа одгурнемо људе од Њега, онда нам је боље да ставимо себи камен око врата и бацимо се у море. Дужни смо да се учимо да водимо духовну борбу. Из те борбе треба да изађемо као добри и као људи који воле.

Мојим парохијанима говорим да су они истинско богатство Цркве. Не зграде, не новац који смо сакупили, већ ми и наша љубав према Христу представља богатство Цркве. А ми сами постајемо сиромашнији и сиромашнији… Није важно колико храмова имамо. Број верних постаје све мањи. Ако се Црква не испуњава људима који воле Бога и једни друге, то је онда – лоша дијагноза. Где ћемо привести људе? У зграде? У учионице?

Желео сам да вам испричам још нешто у вези са једним богатим човеком из Калифорније. Када је одлазио у једну или другу цркву – њему је било свеједно којој хришћанској конфесији је припадала – без изузетка је слушао: – Да ли имате заказан сусрет са свештеником? – Не, нисам се договарао за сусрет, али ми је потребан разговор. – Он не може да се види са вама јер је у овом тренутку заузет – слушао је као одговор. Били сте у сличној ситуацији? Нису га примили ни у православном храму. И ето, када је умирао, рекао је свом адвокату: – Сав свој новац желим да оставим првом хришћанину који када те буде срео неће рећи ништа слично, већ ће те једноставно примити и попричати са тобом.

Научио је свог адвоката: – Уђи у било који храм у граду, ако је у питању саборни храм, питај епископа; ако је манастир, питај игумана; ако је парохијска црква питај свештеника; ако је протестантска група у питању, питај пастора. Прво који те сретне као што би те Христос срео нека добије мој новац.

Адвокат је ишао из храма у храм шест недеља и ни један од свештеника није хтео да га прими без заказивања. Адвокат је представљајући се говорио: – Ја сам случајни пролазник, просто бих желео да поразговарам. Одговарали су му да не могу да га приме.
Међутим, такав свештеник се појавио. Он се звао Љубомир – прости српски свештеник. Петнаест година пре тога је изгубио супругу и од тада живео у забаченом делу града, служио у полуразрушеном храму где је прокишњавао кров, а сви зидови су потамнели од тамјана и чађи од свећа. Адвокат је покуцао на врата. Отац Љубомир га је без сувишних речи позвао да уђе и питао: – Како ти могу помоћи? Предложио је госту шољу чаја, чак и не питавши га ко је. Адвокат му је рекао: – Оче Љубомире, имам нешто за вас. Отворивши ми врата и пријатељски сусревши ближњег као што би то сигурно и Христос урадио, ви ћете сада добити чек на петнаест милиона долара.

За овај новац отац Љубомир је реновирао не само храм, већ је изградио и нови парохијски дом. Реновирање и изградња је коштала четири милиона долара, а све што је остало дао је различитим добротворним организацијама које су имале прихватилишта за бескућнике.

о. Љубомир ми је рекао тада да му је Бог дао новац и да он узима онолико колико му је потребно, а да је остатак новца желео да подели са потребитима. То је – јеванђелска благовест. Овај човек је – свештеник. Он је показао у себи лик Христов.

Схиархимандрит Јоаким Пар
Извор: svedokverni.org