На данашњи дан је, љубљени, Господ наш Исус Христос издан био, јер ове наступајуће вечери ухватише га Јудеји и одведоше га.
Но немој туговати када слушаш да је Христос предан, или тугуј и заплачи, на не над преданим Христом, но над издајником Јудом. Јер Издани је васиону спасао, а издајник је душу изгубио, и Издани седи на небу с десне стране Оца, а издајник се у аду, чекајући неумитну казну, налази. Над њим дакле заплачи и уздиши, за њим сузу пусти јер је и Господ наш над њим заплакао, као што то и јеванћелист тврди, говорећи: “Рекавши ово Исус се узбуди духом, и посвједочи и рече: Заиста, заиста вам кажем, један од вас издаће ме.” (Јн. 13, 21).
А зашто поста жалостан?
Да своју срдачну љубав објави и нама покаже, да не треба над оним којем се зло чини, но над оним који зло чини, плакати. Јер злочинство је горе од страдања, а претрпити зло није зло, већ је зло чинити зло, а то је зато што страдање Царству небеском приводи, а злочинство нам ад и мучење справља, као што сведочи Свето Писмо: “Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско” (Мат. 5, 10).
Видиш ли како се ономе који се злопати Царство небеско у плату и награду даје? А послушај како злочинство казну и мучење доноси. Рекавши Павле о Јудејима да су Господа убили и пророке изгнали додао је: “којима ће свршетак бити по дјелима њиховим” (2. Кор. 11, 15). Гле, како гоњени Царство Небеско примају, а гониоци гнев Божији на себе навлаче. Ово што сам до сада говорио, није речено узалуд, но због тога да се ни ми на наше непријатеље не срдимо, но да их сажаљевамо и плачемо над њима јер су управо они прави страдалници тиме што нам непријатељства чине. Па ако нашу душу и на то навикнемо, моћи ћемо се и за њих молити.
Четврти је већ дан данас како саветујем да се и за непријатеље наше Богу молимо, а то чиним зато да би се речи наше поуке у вама утврдиле и непрестаним саветовањем да би се у вама укорениле. А говорим вам због тога да би нарастање срџбе одбацили и гневљивост умирили тако да, кад молитви приступате, без срџбе будете, јер ни Христос није то препоручивао због наших непријатеља да би им погрешке опраштали, него и због нас самих јер више примаш него што дајеш када непријатељу прашташ.
Како више примам, рећи ће ко?
Ако ти непријатељу преступе будеш опростио, и теби ће Господ грехе учињене против њега опростити. Ево чуј шта Илија о томе својим синовима говори: “Кад човјек згријеши човјеку, судиће му судија; али кад ко згријеши Господу, ко ће молити за њ?” (1. Самуил. 2, 25), зато се ова рана ни молитвом не лечи лако. Али ако се молитвом и не лечи, лечи се кад ближњим нашима грехе отпуштамо. Зато је и Христос грехе против Бога назвао десет хиљада таланата, а грехе против нас сто динара. Па отпусти сто динара, да ти се десет хиљада таланата опрости. Но о молитви за непријатеље до сада смо довољно говорили, зато, ако је угодно, вратимо се на реч о издајништву и да видимо на који је начин наш Господ био издан.
“Тада један од Дванаесторице, по имену Јуда Искариотски, отиде првосвештеницима, И рече: Шта ћете ми дати и ја ћу вам га издати?” (Мат. 26, 14-15).
Ове речи су веома јасне и наизглед не означавају ништа више осим онога што је њима речено. Али ако подробно сваку реч проучимо, увидећемо да је потребно детаљно разматрање и да свака има веома дубок смисао а посебно зато што о времену говоре јер није јеванђелист узалуд нагласио и није просто рекао “отиде”, већ је рекао “тада отиде”.
“Тада”. Кажи ми када и зашто се на време обазире? Шта тиме жели да каже? Није узалуд јеванђелист рекао “тада”, јер они који Светим Духом говоре, без расуђивања и без узрока не говоре.
Па шта значи та реч “тада”? Непосредно пре тога беше приступила и блудница са бочицом мирисног уља и њиме је главу Господњу помазала чиме је велику услугу Христу учинила и своју велику веру, дубоко послушање и усрђе показала, а тиме је дакле начин живота променила и бољом и честитијом постала. И баш онда када се блудница покајала и Господа свога на милост приволела, тада је ученик свога Учитеља издавао. Зато је дакле, рекао “тада” да ти не би, кад приметиш да ученик припрема издају свога Учитеља, слабост Учитељу приписивао пошто је Учитељ тако велику снагу у себи имао, да је и блуднице послушању приволео.
Али како је, рећи ће ко, могло бити да неко ко је на блуднице тако утицао, није могао ученика к себи приволети? Могао је он то учинити, али не хтеде никога насилно к добродетељи приводити нити принуђавати да неко остане доследан његовој науци.
“Тада отиде”. И ова реч “отиде” велики смисао у себи садржи. Јер нити је издајник био позван од свештеничких поглавара, нити је био принуђен ни насилно одведен, но сам је зло замислио и такву намеру, без ичијег подстицаја, сам спровео.
“Тада отиде један од Дванаесторице”. А шта нам говори то: “један од Дванаесторице”?
Исус је као што знамо имао и друге ученике, њих седамдесет, али они беху на другом месту и не удостојаваху се толике части нити имаху толику слободу, а најзад њима не беху ни толике тајне саопштаване као дванаесторици јер дванаесторица беху посебно припремљени и сачињаваху царски сабор, а и пријатељи учитељеви се називаху. Па да би знао да је Јуда од њих отпао и да није био само прости ученик, но један од изабраних, речено је: “Један од Дванаесторице” чиме је као појединац Јуда прекорен. А Матеј се не стиди што је то написао.
А зашто се не стиди?
Да ти спознаш да јеванђелисти увек и у свему истину говоре и ништа не скривају, па и ово не прикри што можемо срамним сматрати. А баш то, што је наизглед прекора достојно, као што су издајник, разбојник и крадљивац Господ је великих блага удостојавао и до последњег је часа трпео, учећи га, саветујући и на сваки начин о њему старајући се, још више показује човекољубље Господње. Јер Господ није крив што је Јуда био немаран, а то и блудница сведочи јер када је почела на себе пазити она се спасла. Зато, гледајући на блудницу немој очајавати, а гледајући на Јуду немој се у себе уздати јер је и уздање у себе и очајавање погибељно, и то зато што уздање у себе чини да падне и онај који стоји, а очајавање не допушта ономе ко је пао, да се подигне. А то је и Павле мислио када је рекао: “Зато који мисли да стоји да пази да не падне” (1. Кор. 10, 12). Дакле имамо два примера и како је ученик, када је мислио да стоји пао, и како је блудница, иако је под грехом стењала, устала. К паду је наша воља и произвољност лако склона, па смо дужни да се са свих страна чувамо и ограђујемо.
“Тада један од Дванаесторице, по имену Јуда Искариотски, отиде првосвештеницима”.
Видиш ли из каквог је друштва отпао? Видиш ли какву је науку презрео и колико је велико зло нерад и немар? “Јуда, по имену Искариотски”. Зашто ми место његове постојбине помињеш, када га ја нисам познавао? “Јуда, по имену Искариотски”. Зашто дакле помиње град из којег је?
Зато што је био још један ученик Јуда којег су зилот (ревнитељ) звали. Па да не би због истоветности имена учињена грешка, јеванћелист је морао начинити разлику, па је по добродетељи Јуду зилотом (ревнитељем) назвао, а другог Јуду није по злоћи његовој назвао. Јер није рекао: “Јуда издајник” иако приличи да, као што је онога по добродетељи назвао, овога по злоћи његовој назове и каже: “Јуда издајник”. Али је Јуда таквог именовања поштеђен да би се и ти научио ближње своје језиком да не вређаш.
“Тада један од Дванаесторице, по имену Јуда Искариотски, отиде првосвештеницима, И рече: Шта ћете ми дати и ја ћу вам га издати? О, да поганих речи! Та како му из уста изиђоше? Како их језик покрену; како му се тело не скамени и како срце не ужасну?
“Шта ћете ми дати да вам га издам?” Овом ли те је Христос учио, кажи ми? Та зар није насупрот томе говорио: “Не носите злата ни сребра ни бакра у појасима својим” (Мат. 10, 9) чиме би унапред случај твог среброљубља отклонио? Није ли свагда саветовао, а осим тога зар није и ово рекао: “Ако те ко удари по десном образу твом, окрени му и други” (Мат. 5, 39).
“Шта ћете ми дати да вам га издам?” Да чудног безумља! Зашто, кажи ми? Какву ти, малу или велику кривицу Учитељу своме нађе, те га издајеш? Зар зато, што ти власт над демонима подари, што ти моћ даде да свакојаке болести лечиш, проказу снимаш и мртве васкрсаваш? Зар зато што те је изнад мучења смрти поставио, те му тако благодариш? Ох, дрскости или боље, ох среброљубља! Јер сва је та зла среброљубље породило. Сребра пожелевши издаде Учитеља.
Тако је злокобно то среброљубље!
И оно је погибељније него кад и сам демон заплењене душе њим запаја, пошто доводи човека до тога да ништа не познаје, ни самога себе ни ближње своје, па ни природне законе; а уз то и са ума своди и управо бесним чини. Та погледај само колико је блага баш и из Јудине душе поистрзао! Где је договор са Учитељем? Где дружење с њим, заједничка трпеза, чудотворство, учење, саветовање, наука? И све ово због среброљубља мораде заборавити. Као што Павле рече: “Јер је коријен свију зала среброљубље” (1. Тим. 6, 10).
“Шта ћете ми дати да вам га издам?” Велико је безумље у овим речима. Зар издајеш оног, кажи ми, који цео свет одржава, над бесима власт има, мору заповеда и који је Господ васцеле природе? Али да би високоумље Јудино посрамио а уједно и доказао, јер ни издан не би могао бити да сам није пристао на то, погледај шта Господ чини.
У само време издаје, кад су по њега “са буктињама и свјетиљкама и оружјем” (Јов. 18, 3) дошли, питаше их “кога тражите?”. То доказује да не познаваху онога кога беху дошли да ухвате. Толико је дакле малодушан Јуда при издаји био, да није одмах могао видети ту присутног кога је издати хтео иако су толике буктиње светлеле. А то је и јеванђелист означио кад је рекао да су “са буктињама и свјетиљкама” дошли па га опет нису видели.
Скоро сваки дан је и делима и речима Христос Јуду опомињао, не кријући да му је познат онај који ће га издати. Али никад га није јавно и пред другима укоравао да га не би постидео, а исто тако није то ни прећутао да се не би усудио, мислећи да то може сакрити да га без страха изда. Често је говорио: “Један ће ме између вас издати” а опет издајника није именовао. А сем тога, много је он и о паклу говорио а много и о небеском царству, доказујући силу своју и у једноме и у другоме, како у мучењу грешника тако и и у награђивању праведника. Али Јуда све то презираше док га опет Бог не хтеде силом на добро приволети, пошто нас је створио да слободно можемо да бирамо између добрих и злих дела, и пошто жели да ми својом вољом, а не по присили добри будемо. Зато ако нећемо он нас неће принудити, нити силом кога приморавати. Јер, ко је по принуди добар, тај није добар! Па је и Јуда у својој вољи слободан остао и у својој власти је имао не покоравати се а и на среброљубље не лакомити се. Али пошто је срце своје до слепила довео, па је одмах чим је рекао: “Шта ћете ми дати да вам га издам?” спасење своје изгубио. Зато што је хтео да ово слепило предочи и срдитост Јудину да укори, рекао је јеванђелист да је у само време издаје близу њих он, тј. онај који је изрекао: “Шта ћете ми дати да вам га издам?” стајао, а опет оног, ког је издати хтео, није видео.
А и слепило то као и силу Господњу не доказује само та околност, но и оно што кад је тихим гласом Христос запитао кога траже “одступише назад и попадаше на земљу (Јов. 18, 6). Јер тек онда, кад ни ово није помогло да од свог безобразног дела одступе, сам се је Исус предао као да је овако говорио: Ја сам све оно што се мене тицало учинио; моћ сам своју открио и доказао да ви немогуће дело прдузимате; хтедох дакле гневљивост вашу умирити али кад ви то не хтедосте, но при свом безумљу остадосте, ево вам се ја сам предајем.
"Шта ћете ми дати да вам га издам?"
А ја сам вам све ово рекао да не би ко Христа кривио што Јуду није обратио и паметнијим и добронамернијим учинио. Јер питање и јесте како је требало добронамерним да га учини, принудом или да он сам то изабере? Но ако је принудом то требао учинити, ништа бољи не би био јер нико силом добар не може бити, а ако је хтењем и вољом требао то учинити онда је већ све учињено. Не хтети пак мелем примити није кривица лекара него онога који корист одбацује. А погледајмо колико се Господ старао да би га придобио и спасао. Учио га је свакој мудрости а делом и речју га је поучавао, подарио му је власт над демонима, да може чинити чуда, претио муком, и преклињао обећањем Царства, тајне намере му је укоревао а да га није именовао, ноге му је као и осталима опрао, соли и заједничке трпезе га је удостојио и није пропустио ништа, ни мало ни велико, што би му на корист било, те ништа мање он је својевољно у злу и непоправљивости остао.
И да разумеш да се заиста и он могао поправити но није хтео, и да је сво зло само из његовог немара произашло, послушај… Одмах, чим га је предао одбацио је тридесет сребреника и рекао: “Сагријеших што издадох крв невину” (Мат. 27, 4).
А због чега је то било? Кад си га гледао како чудеса чини ниси говорио: “Сагријеших што издадох крв невину”, но шта? “Шта ћете ми дати да вам га издам?”, а кад је злоћа своју намеру остварила, кад је издајство учињено, и грех се навршио, онда си безакоње своје познао? Па шта из овога можемо да видимо? То, да кад смо немарни савети нам ништа не вреде, а кад смо опрезни, онда и сами себе ободрити можемо. Јер и овај не слушаше док га Учитељ учаше, а кад ни једног наставника не беше сама га савест нападе, те се и без учитеља промени и пошто своју дрскост осуди, баци оних тридесет сребрника.
“Шта ћете ми дати да вам га издам? А они му положише три-десет сребрника” (Мат. 26, 15), тако наставља Свето Писмо. Погодише се дакле за крв бесцену. А што узимаш, о Јудо! Тридесет сребрника! Та Христос је дошао да за васцели свет крв ту, о којој се ти погађаш и бесрамно уговараш, бадава пролије. И шта је? Шта бесрамније бити може од оваквог пазара? А “тада приступише и други ученици” “Тада”. Када? Када се ово збивало, када се је издајство делом обистињавало? Када је Јуда самога себе погубљавао: “приступише ученици Исусу говорећи му: Гдје хоћеш да ти уготовимо да једеш Пасху?” (Мат. 26, 17).
Видиш ли разлику између једног и осталих ученика? Онај издаје Господа, а ови се о пасхи брину; онај уговоре саставља а ови се услузи спремају. А једна те иста чудотворства, једну те исту науку а подједнаку власт и онај и ови примаху. Откуд је дакле придошла оваква разлика? Ја одговарам: из самоопредељења. Јер самоопредељење је у свему и свуда узрок како добрих тако и злих дела.
Свети Јован Златоусти
Извор: crkvaub.rs