У суштини полова је нешто божанско, нешто свето, и стога нешто безгрешно. Јер је и полове створио безгрешни Бог као нешто „веома добро“… Улазак греха и људску природу, огреховио је полове. Грех је раставио оно што је Бог саставио: унео у полне односе зло, греховност, сладострашће, страсност, хаотичност.

Сладострашће изазива блуд, прељубу као свесно обесвећење светог психофизичког јединства двојице супружника.

Сваки човек носи не једну него онолико смрти колико грехова гаји у себи, онолико смрти колико сласти гаји у себи, онолико ђавола колико грехова и страсти гаји у себи. Корен и узрок блуда је у духу; телесни блуд је само овештаствљење духовног блуда.

Блуд је „стари квасац“ од кога све тесто бића људског ускисне злом, прљавштином, смртношћу, смрадом.

Попуштајући сладострашћу, људско срце отврдне и осладострасти се, те нормалну распаљеност полну сматра нормалном и природном, мада је све то ненормално и неприродно, противнормално и противприродно.

Тело блудника, то је већ мали, али прави пакао на земљи. Блуд толико одемони, ођаволи тело, да оно постаје вечни плен ђавола: мали пакао у вечни увире. Јер ништа тако не претвара тело човечје у радионицу вечнога зла као демон блуда.

Нема цене, нема злата, нема вредности у овоме свету којом ти можеш откупити душу своју, ако је пропала у гресима и у страстима и у сластима овога света.

О, далеко страшније је када човек у безумљу свом прогласи сласти и страсти овога света за циљ овога живота, уживање у овоме свету прогласи за смисао свога живота. Када полако пригрљује грех за грехом, зло за злом, страст за страшћу, из једног греха у други, из другог у трећи, и не сећа се душе своје, не сећа се Бога, него сав се размилео душом по гресима својим, по сластима греховним.

Блудник то не осећа; не осећа вечну погибао своју; не зна куда срља; не види да му и душа и тело хрле ка паклу.

Чији су синови људи показују својим делима. Чим се ода греху, он престаје бити Божји син, и као такав исељује се из дома Божјег, из царства Божјег, као блудни син.

Човек је језива поворка кукавних слабости, које његову природу сахрањују у грех, у смрт, у пакао; тако увек, тако свуда, све док је ван и без Богочовека Христа; а са Богочовеком – све се мења. Јер су слабости моје – лелек за свесилним Господом Христом, лелек немоћне природе моје човечанске.

Куша те (кушач) страшћу блуда? Испуни ноћи своје и дане своје молитвеним бдењем.

По христомудром учењу Светих Отаца, бестрашће и кроза њ обожење и охристовљење, и јесте циљ свих христочежњивих подвига хришћанинових на земљи.